Balkanski tigar ili seoski „dodž“

U nemogućnosti da nađu dovoljno jaka poređenja za „srpski ekonomski bum“, predstavnici vladajuće stranke, predvođeni premijerom Vučićem, sve češće koriste stare i već izlizane izraze. Jedan od takvih je i poređenje Srbije sa Južnom Korejom, koja je zbog svog velikog rasta BDP i ogromnog priliva investicija 80-ih i 90-ih godina prošlog veka prozvana jednim od „azijskih tigrova“. Ta „moda“ nije nova. Još u vreme prve Vlade Vojislava Koštunice, taj izraz se često mogao čuti iz usta ministara i savetnika premijera kao želja da se pokaže kako nam dobro ide. Danas se taj izraz malo modifikovao te se Srbija počinje nazivati „balkanskim tigrom“, ekonomskim liderom Jugoistočne Evrope i zemljom u kojoj nas građane treba da je „sramota koliko nam dobro ide“, da citiram premijera. Međutim, postavlja se pitanje da li je i u kojoj meri ta tvrdnja tačna. Jedna od mogućih polaznih osnova za ispitivanje ove tvrdnje je poređenje ekonomskih pokazatelja Srbije sa istim pokazateljima u zemljama u regionu. Pri tome, kao izvor podataka uzećemo opšteprihvaćene baze podataka MMF, WB i Eurostat, a za 2015. godinu, nacionalne statistike pomenutih zemalja.

U periodu od 2012-2015. godine, BDP Srbije u odnosu na BDP zemalja u regionu je u proseku zaostajao. Ako se posmatra u odnosu na 2012. godinu kao baznu godinu, BDP u zemljama Balkana je u proseku porastao 6,3%. Srbija je u istom periodu ostvarila realan rast BDP od svega 1,5%. Dakle, naš BDP je u odnosu na BDP iz 2012. godine porastao za svega 1,5% što je oko četiri puta manje u odnosu na prosek regiona. Brži rast od Srbije imali su gotovo svi u regionu: Makedonija (10,6%), Rumunija (10,1%), Crna Gora (9,6%), Mađarska (8,7%), Albanija (6,4%), BiH (5,5%) i Bugarska (4,6%). Jedino je u posmatranom periodu bila lošija Hrvatska čiji je BDP manji realno za 0,3%.

Drugim rečima, dok su gotovo sve zemlje u regionu značajno ekonomski rasle, Srbija je u periodu od 2012. do 2015. godine stagnirala za prosekom regiona. Pri tome, brže od Srbije su rasle i zemlje koje su na višem stupnju ekonomskog razvoja u odnosu na Srbiju, na primer, Mađarska. Naime, dok je u Mađarskoj BDP po glavi stanovnika oko 14.000 dolara u 2014. godini, u Srbiji je svega oko 6.200 dolara. Istovremeno, kako su troškovi života na sličnom nivou u obe zemlje, možemo zaključiti da je prosečan Srbin dva puta siromašniji od prosečnog Mađara. Sličan zaključak može se izvesti ako se posmatra prosečna plata, BDP izražen kroz paritet kupovne moći i dr. Dakle, Mađari, koji već žive dva puta bolje od nas, u periodu od 2012. do danas povećali su svoj BDP za 8,7%, a Srbi za svega 1,5%. Ne samo da su bolji, nego postaju sve bolji, dok istovremeno mi postajemo sve lošiji.

Ipak, hajde da ne izvlačimo prerano zaključke. BDP je samo odraz trenutnog stanja ekonomije. Možda smo do sada zaostajali, ali sada ćemo krenuti krupnim koracima napred pa za dve godine… Ko zna, možda ćemo živeti bolje. Perspektiva rasta je veoma bitna i ključno je i taj element uzeti u obzir prilikom analize stanja jedne privrede.

Jedan od mogućih pokazatelja perspektive budućeg rasta su investicije. Zemlja koja se nalazi u velikom investicionom ciklusu, stvara sebi pretpostavku za privredni rast u narednom periodu. Primera radi, značajan rast BDP u Srbiji u 2013. godini, bio je rezultat investicija u periodu do 2012. godine pre svega u FAS (FIAT automobili Srbija) i NIS. Da nije bilo tih investicija, danas bi naš BDP sigurno imao najlošiju dinamiku kretanja u regionu, izvoz bi bio katastrofalan, platnobilansni deficit mnogo veći i td.

U periodu od 2012. do kraja 2014. godine zemlje Jugoistočne Evrope imale su priliv stranih direktnih investicija od 247 evra po glavi stanovnika (za 2015. na žalost ne postoje još podaci, ali poredeći sa podacima za 10 meseci, nije se ništa suštinski promenilo). U istom tom periodu, u Srbija je imala svega 153 evra SDI po glavi stanovnika. Dakle, skoro dva puta manje od proseka regiona. Veće investicije po glavi stanovnika imale su Mađarska (640evra), Crna Gora (609evra), Hrvatska (372evra) i Albanija (273evra). Manje investicije po glavi stanovnika imale su Rumunija (137evra), Bugarska (122evra), Makedonija (108evra) i BiH (79evra). Ako je za utehu, nismo najgori, ali daleko od toga da smo lideri regiona. Makedonija i BiH su i u čitavom periodu od 2004. godine imale relativno nizak priliv SDI. Sa druge strane, Bugarska i Rumunija su u periodu posle 2004. godine imale veoma visok priliv SDI (npr. prosek Bugarske u periodu 2004-2014. je oko 430evra po glavi stanovnika), ali je priliv usporio prethodnih nekoliko godina. Srbija je u tom istom periodu (2004-2012) imala prosečno godišnje 260evra SDI po glavi stanovnika.

Ova kratka analiza priliva investicija pokazuje da je Srbija u periodu 2012-2014. bila na začelju regiona prema SDI i da je realno pretpostaviti da će u narednom periodu kao rezultat toga rast BDP u Srbiji biti manji od zemalja regiona. U prilog toj tezi ide i podatak da je procena rasta BDP u regionu Balkana za 2016. godinu oko 2,8% dok će Srbija u najboljem slučaju rasti 1,8%. Zaostajanje se nastavlja, kao što možemo videti i u 2016. godini. To je posebno zabrinjavajuće kada se uzme u obzir da naši najveći konkurentni u regionu, Mađarska i Hrvatska, imaju investicije po glavi stanovnika veće nego u Srbiji. Dok oni napreduju, mi nastavljamo da zaostajemo za prosekom regiona.

Kako onda naši političari na vlasti izvode zaključak da je Srbija svojevrsni „balkanski tigar“, ili „ekonomski tigar JIE“ kada ekonomski pokazatelji govore drugačije? Moguće je da su pogrešili u računici, da nisu dobro informisani, da znaju nešto što mi ne znamo, ili da jednostavno lažu. Šta god da je u pitanju, poredeći Srbiju sa zemljama regiona, ne samo da nismo „balkanski tigar“ već više ličimo na nekog „seoskog dodža“ koji po čitav dan laje bez ikakvog dobrog razloga i bez nekih rezultata. Valjda smatra da je dovoljno da laje, jer i to je po njemu neki rezultat. Još samo da „laje sela radi, ne sebe radi“. Ili mnogo tražimo?

Mogući pravci poreske reforme u Srbiji

Jedna od ključnih reformi u Srbiji je poreska reforma. Ona treba da ima dva cilja:

1. olakšanje poslovanja pravnih i fizičkih lica
2. povećanje poreskih prihoda države

Dakle, poreska reforma za cilj treba da ima pomeranje fokusa Poreske uprave sa represije na servisiranje poreskih obveznika. Samo na taj način može se obezbediti da poreski obveznici mogu da rade, zarade i plate porez. Povećanje poreskih prihoda je sa druge strane neophodno kako bi se smanjio deficit budžeta, smanjilo zaduživanje države i obezbedila sredstva za podsticanje privrednog rasta.

Istovremeno, poreska reforma treba da ide u dva paralelna pravca:

1. reforma administracije i poreskog postupka
2. reforma poreske politike i poreskih stopa

Reforma administracije i poreskog postupka

Reforma administracije i poreskog postupka treba da stvori osnovu za dalje reforme poreskog sistema. Bez izgradnje jake organizacije Poreske uprave, informacionog sistema i profesionalizacije zaposlenih neće biti moguća ni reforma poreske politike. Osnovni pravci ove faze reforme su sledeći:

Sređivanje IT sistema i poreskog knjigovodstva. Izgradnja jedinstvene IT baze koja bi bila umrežena sa PIO, RFZO, NSZ, Carinom i MUP je osnovna pretpostavka za digitalizaciju PU, kao i za „ on line“ kontrolu i naplatu poreza. Takođe, jedinstven informacioni sistem omogućiće ažurno i tačno poresko knjigovodstvo, tako da svaki poreski obveznik ima dnevni elektronski uvid u stanje svog poreskog računa (po svim poreskim obavezama). Sprečiće se nekontrolisano gomilanje duga pojedinih poreskih obveznika i smanjiće se troškovi administracije kako za PU tako i za poreske obveznike.

Obuka zaposlenih. Katastrofalno nepoznavanje poreskih propisa zaposlenih u Poreskoj upravi, naročito od strane poreskih inspektora, jedna je od glavnih prepreka za unapređenje rada PU. Uz to, neophodna je promena sadašnjeg formalno-represivnog odnosa prema poreskim obveznicima, u postupanje koje sadrži sva tri ključna elementa delotvorne Poreske uprave:

1. pružanje pomoći poreskim obveznicima u ispunjavanju njihovih obaveza (poreski obveznik je klijent, a ne neprijatelj),
2. blagovremena kontrola ispunjavanja obaveza (redovno praćenje plaćanja sa blagovremenim upozorenjima o kašnjenju) uz delotvornu terensku kontrolu koja se sprovodi na osnovu analize poreskih rizika i
3. efikasna naplata obaveza (istovremeno korišćenje svih instrumenata prinudne naplate).

Promena organizacione strukture PU. Postojeća decentralizovana struktura nije dovoljno efikasna. Potrebno je jasno utvrditi funkcionalne nadležnosti centrale PU i filijala. Poresko knjigovodstvo, kontrola i naplata bi morali da budu funkcionalno centralizovani, odnosno ključni izvršioci u ovim funkcijama bi trebali da budu zaposleni u centrali, a poslati na rad u odgovarajuću filijalu. Ukinuti sadašnji značaj mesne nadležnosti PU i omogućiti poresku kontrolu bez obzira na mesnu nadležnost.

Promena strukture poreske uprave. Digitalizacija servisa poreske uprave (podnošenje poreskih prijava elektronskim putem i daljinska kontrola) omogućiće promenu strukture zaposlenih u Poreskoj upravi. Neće više biti potreban toliki broj šalterskih službenika i zaposlenih koji se bavi papirologijom. Ti zaposleni će se prekvalifikovati i preusmeriti u pružanje usluga i kontrolu poreskih obveznika, unakrsnu proveru imovine i borbu protiv sive ekonomije.


Reforma poreske politike i poreskih stopa

Paralelno sa reformom poreske administracije potrebno je sprovesti reformu poreske politike. Ona se pre svega tiče uravnoteženja poreskog opterećenja, ukidanje nepotrebnih nameta i uvođenja reda u poreski postupak i kontrolu. Neke od neophodnih mera su:

Ukidanje parafiskalnih nameta i kvazi poreza. Jedno od mogućih rešenja je donošenje Zakona o naknadama čime bi se sa jedne strane ukinuli kvazi porezi, a sa druge pod kontrolu stavila praksa uvođenja istih.  U Srbiji postoji više od 400 kvazi poreza koji opterećuju građane i privredu, a broj se svake godine povećava.

Izjednačavanje poreskih opterećenja. Rad (uključujući porez i doprinose) je nesrazmerno opterećen u odnosu na kapital i dividende pa često dolazi do bega iz jednog u drugi poreski oblik. Jedan od mogućih scenarija bi bilo povećanje poreza na dobit na 20% uz istovremeno uvođenje poreskih olakšica i poreskih kredita za investitore.  Istovremeno, došlo bi do smanjenja doprinosa za zdravstvo za 3-4 procentna poena i smanjenja (ili ukidanja) doprinosa za nezaposlenost. Ovo podrazumeva reformu sistema finansiranja zdravstva kako bi se u tom domenu ostvarile uštede (npr. prebacivanje svih zaposlenih na ministarstvo zdravlja, smanjenje broja nemedicinskog osoblja, isplaćivanje plata direktno kroz sistem Trezora, racionalizacija i povećanje efikasnosti RFZO  i dr.).

Reforma poreza na dohodak. Sadašnji sistem plaćanja po odbitku od svakog prihoda bi se usavršio pri čemu bi administrativni deo reforme bila elektronska prijava poreza, a poreski deo bi bio ujednačavanje stopa za sve prihode od rada.

Podnošenje poreskih prijava elektronskim putem. U kratkom roku preći na podnošenje svih poreskih prijava elektronskim putem. Time bi se poboljšala kontrola poreskih obveznika jer bi se lako moglo utvrditi ko nije podneo poresku prijavu. Sa druge strane, smanjilo bi se administriranje i frustracija građana i privrede čekanjem na šalterima i olakšala i pojednostavila procedura prijave i plaćanja poreza.

Kontrola fiskalnih kasa po „onlajn“ principu. Postojeći sistem očitavanja fiskalnih kasa nije dovoljan da se spreči neizdavanje fiskalnih računa ili korišćenje duplih fiskalnih kasa. Sa druge strane, stalna terenska kontrola je skupa i neefikasna. Daljinsko očitavanje fiskalnih kasa pomoću kojeg bi se u svakom trenutku znao promet poreskog obveznika dovelo bi do smanjenja sive ekonomije i povećanja poreskih prihoda, ali i do smanjenja troškova kontrole.

Unakrsna provera poreske osnovice kao redovna aktivnost Poreske uprave. Integrisani informacioni sistem PU obezbediće podatke o svim prijavljenim prihodima i celokupnoj poreski registrovanoj imovini svakog pojedinca što će omogućiti

1. poređenje godišnje promene registrovane imovine i godišnjih prijavljenih prihoda (izvor su poreske prijave) i
2. poređenje poreski registrovane i ukupne imovine poreskog obveznika (izvor: javni registri i neposredni uvid).

Na ovaj način bi se proveravalo

1. da li su svi prihodi prijavljeni za oporezivanje (ako prirast imovine nije objašnjiv prihodima i zaduženjem obveznika, značilo bi da nisu) i
2. da li je sva imovina koja je predmet oporezivanja i prijavljena.

Deo prirasta imovine koji se ne može objasniti prijavljenim prihodima ili zaduženjem, bi bio oporezovan po progresivnoj skali pri čemu bi početna stopa bila 20%, a najviša stopa 100%.

Formiranje posebne grupe za kontrolu akciznih proizvoda. U okviru Poreske uprave potrebno je da se formira posebno odeljenje koje će se baviti kontrolom plaćanja fiskalnih obaveza na akcizne proizvode uz specijalizaciju po vrstama akciznih proizvoda. Ovo odeljenje bi tesno sarađivalo sa tržišnom inspekcijom, Upravom carine, MUP, tužilaštvom i dr.

Uvođenje u poreski sistem svih kategorija obveznika koje su sada van njega. Veliki broj pravnih i fizičkih lica nisu u sistemu poreske uprave (ili jesu ali se nedovoljno kontrolišu) i samim tim ne plaćaju porez. Neke od tih kategorija su stanodavci (koji izdaju stanove bez ugovora), estradni umetnici i dr. Obuhvatanjem ovih kategorija povećaće se poreski prihodi.

Proširenje obaveze korišćenja fiskalnih kasa na sve kategorije koje sada nisu uključene (advokati, notari, taksisti, pogrebne usluge i dr.). Na taj način će se proširiti broj poreskih obveznika, poboljšati kontrola i naplata.

„Čišćenje“ nenaplativih potraživanja iz Poreske uprave. Godinama se određena dugovanja prikazuju u PU, ali ona nikada neće biti naplaćena. Potrebno je proglasiti takva potraživanja nenaplativim i očistiti ih iz evidencije. To bi stvorilo osnovu da se iz „šume“ potraživanja vidi šta je realno da se naplati. Potrebno je usvojiti podzakonska akta kojima bi se ovo regulisalo.

Nedostatak kolektivne svesti u Srbiji

Priča se da je obavljen jedan eksperiment u kome su u prostoriju stavili pet šimpanzi. Iz prostorije je vodio uzak hodnik na kraju koga se nalazila hrana. Videvši to, prvi majmun je potrčao ka hrani. Međutim, iz zidova su po njima počeli da prskaju hladnom vodom pod velikim pritiskom. Posle nekog vremena i više pokušaja da dođu do hrane, od kojih se svaki završavao prskanjem vodom, šimpanze su shvatile da ne treba da diraju hranu jer će u suprotnom biti kažnjene. Kada su posle nekog vremena iz prostorije izveli jednu, a uveli drugu šimpanzu, novajlija je odmah potrčao prema hrani. Ostali, znajući da će svi biti kažnjeni za njegov postupak sprečili su ga u tome. Na kraju je i on shvatio da ne treba dirati hranu jer će zbog toga biti kažnjen. Nije znao tačno zbog čega ga kažnjavaju, ali je to tako prihvatio kao normu ponašanja. Kroz nekoliko ponovljenih iteracija, zamenili su sve šimpanze koje su u prvom trenutku bile u prostoriji.

 

Kada su zamenili zadnju šimpanzu iz „prve postavke“ nova je naravno  odmah krenula prema hrani. Ostali počinju da je tuku i sprečavaju da to uradi. Oni sami ne znaju zašto to rade, ali znaju da su njih isto tako sprečavali drugi. Dakle, šimpanze koje se trenutno nalaze u prostoriji nikada nisu bile kažnjene za svoje postupke prskanjem hladnom vodom, ali su shvatile iz ponašanja drugih da hranu ne treba dirati. I prihvatile su to kao svoje ponašanje. To se zove je kolektivna svest.

 

Zašto sve ovo pišem? Nekada mi se čini da u Srbiji baš to fali. Kolektivna svest o tome šta treba, a šta ne treba raditi. Skoro svaki dan sretnem nekog koji istrese pikslu iz auta na sred puta ili baci smeće pored kontejnera. Bez trunke stida. O svesti da treba da se plaća porez, a da sa druge strane mora da se zna na šta se troše budžetska sredstva, nema ni reči. Još gore od toga što te svesti nema je to što se ista ne gradi. Porodice su uglavnom rasturene kao institucije društva, obrazovanje je na samom dnu, sistemski uništavano zadnjih 25 godina. Kako onda da očekujemo da se nešto promeni.

 

Ja volim da kažem „borite se znanjem“. U savremenom svetu informacionih komunikacija, informacija polako prestaje da bude izvor profita već javno dobro. Lako je doći do informacija, naravno ukoliko sistem to omogući. Time smo rešili jedan problem, dostupnost informacija i proverljivost istih. Tako na primer, kad Premijer kaže na TV da je stigao Arapski kredit „ovih dana“, vi lepo otvorite sajt Uprave za javni dug, pogledate podatke i vidite da informacija nije tačna jer se stanje javnog duga u prethodnih mesec dana nije promenilo za 1 milion dolara. Jednostavno. Dakle, ako želite da saznate i prihvatite istinu, lakše je doći do nje danas nego pre 20 ili 50 godina.

 

Ostaje da se reši drugi problem, nizak nivo obrazovanja ljudi. Šta vredi to što informacija može da se proveri kada nema ko da je proveri, ili ne zna kako? To je već komplikovano i ne može da se uradi preko noći. To je dugotrajan i mukotrpan proces. Pogotovu ako nema interesa da se isti sprovede, jer, lakše je upravljati nepismenim narodom. Obrazovani narod postavlja pitanja, traži odgovore. Šta je rešenje? Po meni, treba više raditi sa mlađim generacijama. Treba ih učiti da razmišljaju, da pitaju i da ne prihvataju stvari zdravo za gotovo. Ja ovde neću pričati o potrebnim reformama u oblasti obrazovanja, već u potrebi da oni koji znaju, to svoje znanje prenesu drugima, pre svega mladima. Na taj način, znanje postaje oružje za kontrolu vlasti i tera je da bude transparentna. I potrebno je vreme. Potrebno je da jedna generacija žrtvuje sebe učeći drugu generaciju kolektivnoj svesti. Utopijski zvuči, jasno mi je, ali bez toga nema napretka.

 

Dok takva svest ne sazri kod ljudi koji vode ili pretenduju da vode državu, setih se priče moga dede: „Ako vlast u Beču donese odluku da se od sutra ova ulica može prelaziti samo na rukama, u glavi prosečnog austrijanca će postojati samo dve opcije – da nauči da hoda na rukama ili da ne prelazi ulicu. Treća opcija ne postoji.“ Zašto? Zato što postoji poverenje u odluke vlasti i jaka institucionalna kontrola , to je stvarano decenijama.

Istine i zablude o javnom dugu Srbije

Velika diskusija se već mesecima vodi oko toga ko je kriv za visok javni dug Srbije. Pri tome se iznosi gomila pogrešnih argumenata sa različitih strana. Ideja ovog teksta je da ukaže na neke ekonomske činjenice koje se tiču najčešćih zabluda vezanih za javni dug Srbije.

Bankrotiraćemo zbog visokog javnog duga. NETAČNO.

Ne postoji jasna veza između visine javnog duga i bankrota jedne zemlje. Mnogi stručni radovi su rađeni na tu temu i zaključci su uglavnom isti: Visok javni dug je posledica, dok je uzrok uglavnom loša ekonomija. Primera radi, skoro sve zemlje koje su doživele bankrot u zadnjih 50 godina imale su relativno nizak javni dug pre ulaska u krizu. Isti je narastao tokom krize (izuzetak je Grčka). Sa druge strane, skoro sve zemlje stare članice EU imaju javni dug preko 80%, neke i preko 100%, ali siguran sam da nikada neće bankrotirati. Zašto? Zato što imaju jaku privredu koja može da podrži taj nivo duga. Dakle, nećemo bankrotirati zato što nam je javni dug preko 60% ili preko 80% već zato što neće biti para da finansiramo svoje tekuće obaveze. Šta to znači? Ako vi možete da pozajmite od nekog da bi meni vratili dug i da sa ostatkom preživite do kraja meseca, onda nećete bankrotirati. Bankrot nastupa tek onda kada više niko ne želi da vam da pare da meni vratite dug, a manje je bitno da li tada dugujete 50, 100 ili 150. Mi još nismo stigli do te tačke, ali je ona sve bliža.

Zadnje dve godine se zadužujemo da bi se razduživali. NETAČNO

Od 27. jula 2012. godine, kada je formirana Vlada Ivice Dačića, do 18. avgusta 2014. godine, prema podacima Uprave za javni dug, isti je porastao sa 15,47 na 21,67 milijardi evra. Dakle, javni dug je za dve godine porastao tačno 6,2 milijarde evra. Svako ko je i malo razuman shvata da je ovo neto povećanje duga. Mi smo se međutim u ovom periodu zadužili mnogo više od toga. Deo smo iskoristili za vraćanje starih kredita (dospelih hartija i otplatu dela Londonskog kluba), a ostatak smo potrošili za finansiranje tekućih rashoda. Zaključak je jasan. Zadnje dve godine se nismo zaduživali samo zato što smo morali da vraćamo stare dugove jer bi onda javni dug bio manji od onog iz 2012. godine, a ne veći za 6,2 milijarde evra. Zaduživali smo se za tekuću potrošnju. Naravno, sličan zaključak bi se izveo kada bi analizirali zaduženje u periodu 2008-2012. godina, sa jednom razlikom što smo se tada zaduživali i za kapitalne projekte. Sada toga nema.

Zadužujemo se da bi plaćali visoke kamate na kredite iz perioda pre 2012 godine. NETAČNO

Svako ko se malo razume u bankarstvo smejaće se na ovakvu izjavu. Naime, na kredite koje danas uzmete krećete odmah da plaćate kamatu (ako i postoji neki poček on se odnosi samo na glavnicu). Da to prevedem na jezik javnih finansija, na kredite koje uzmete u januaru, već tokom te iste godine plaćate kamatu. Slično je i sa prodajom državnih hartija, pogotovo onih koje su na period do 1 godine. Dospevaju iste te godine ili eventualno sledeće. Ako se u obzir uzme da je prosečno dospeće svih HoV u zadnje dve godine bilo oko 15 meseci (do kraja jula 2012. je bilo duže, oko 20 meseci), lako se dolazi do zaključka da se zadnje dve godine zadužujemo da bi vraćali i kamate iz prethodnog perioda i nove kamate. Šta je od toga dominantno predmet je za malo dublju analizu, ali meni se čini da se prosečni rokovi dospeća kredita i HoV skraćuju i da to značajno utiče na visinu rashoda za kamate. Dakle, za veliki rast rashoda za kamate kriva je pre svega rastuća dinamika zaduženja u periodu od 2009. godine, ali je rast brzine zaduživanja posle 2012. godine u velikoj meri doprineo tome.

Zadnje dve godine se zadužujemo jeftinije. DELIMIČNO TAČNO

Cena po kojoj se u nekom trenutku zadužujemo zavisi pre svega od trenutnog stanja na tržištu. Činjenica je da je situacija na svetskom tržištu bila lošija početkom 2012. u odnosu na danas i da danas postižemo nešto niže kamatne stope na domaće HoV. Sa druge strane, smanjena je i referentna kamatna stopa što je dodatno uticalo na pad kamatnih stopa na domaćem tržištu. Postoji i treći faktor koji se tiče skraćenja rokova dospeća, a znamo da kraći rok donosi i nižu kamatu, ali da ne ulazimo u detalje. Međutim, prestali smo gotovo u potpunosti da uzimamo kredite kod Međunarodnih finansijskih institucija (Svetska banka, EIB, EBRD i dr.). Ti krediti su daleko povoljniji od svega što trenutno može da se nađe na tržištu. Na primer, kamate na kredite Svetske banke koje smo uzimali do 2012. godine se kreću u rasponu od 0,5-1,5% godišnje. Slične su kamate na kredite EIB i EBRD, dok je ročnost u svim slučajevima duža od 10 godina (kod EIB u proseku skoro 20 godina). Ako se to uzme u obzir, a bez ulaženja u detaljnu analizu, može se zaključiti da je svaki taj kredit povoljniji od ovog Arapskog koji uzimamo za budžet, a daleko povoljniji od cene koju plaćamo špekulantima koji kupuju naše HoV. Zašto se onda ne zadužujemo kod Međunarodnih finansijskih institucija? Zato što oni ne daju pare da bi zauzvrat dobili hotel na Kopaoniku, već uslovljavaju strukturnim reformama koje mi više nismo u stanju da sprovedemo. Kada se sve uzme u obzir, veliko je pitanje da li se u proseku zadužujemo jeftinije sada ili pre 2012. godine. Ja bih rekao da je u proseku mrtva trka.

Zašto je monetarna politika Srbije u rovovima?

S vremena na vreme se pitam da li Srbija uopšte ima monetarnu politiku i svaki put dođem do istog zaključka - nema. Postoje svi elementi koji su potrebni – Centralna banka i Guverner, razni saveti, zakoni i drugi akti koji daju osnovu – ali suštinski, po meni, ne postoji monetarna politika. Znam da ni druge politike ne postoje, ili postoje samo na papiru, i znam da ja nisam neki ekspert za monetarnu politiku, ali ta stvar je toliko očigledna da i ja sa mojim skromnim znanjem mogu to da konstatujem.

 

Kako sam to zaključio? Pre par godina smo slučajno saznali da je NBS napustila politiku odbrane kursa i počela da cilja inflaciju. To je u redu, tehnički posmatrano, ali ako se setimo da je inflacija u periodu od 2007. do 2012. varirala u opsegu od 7-12%, a cilj je bio od 4-6%, postavlja se pitanje odgovornosti za loše sprovođenu politiku ciljane inflacije. Narodski rečeno, što su je uopšte ciljali inflaciju kad su je toliko promašili? Bolje da ništa nisu radili. Dodatno, em što su loše ciljali inflaciju, em je i kurs u tom periodu išao od 100 dinara na 75 dinara pa nazad na 118 dinara. Duplo golo, što bi se reklo. Niti stabilan kurs niti stabilna i niska inflacija što ukazuje na to da nema monetarne politike. Sve je to stihijski vođeno uz povremeno gašenje požara onoliko koliko može. A o tome da su za samo godinu dana propale „preko noći“ četiri banke, a da NBS ne vidi svoju odgovornost u tome, nekom drugom prilikom.

 

Posle 2012. godine, NBS je suštinski nastavila istu politiku, tipa „nahrani pse i ne diraj ništa“. To što je inflacija niska, to pozdravljam, ali nadam se da vam je jasno da to nije zasluga NBS. Inflacija je niska jer su spoljni faktori inflacije „stabilni“, pre svega cena hrane i energenata na svetskom tržištu. A i kontrolisane cene (struja, gas i komunalije) nisu značajno rasle.

 

Međutim, ono što je po meni opasnije i od inflacije, divljanja kursa, propadanja banaka i kolapsa monetarnog sistema je strah da do toga može da dođe. „U strahu su velike oči“ kaže izreka. NBS je to dovela do savršenstva – ne radi ništa iako su nam inflacija i deficit platnog bilansa na istorijski niskom nivou. Zašto? Pa možda nešto krene loše pa će vas optužiti da ste vi krivi za to. Ovako, kriv je neko drugi, uglavnom spoljni faktor, novinari, društvene mreže (sledeći su verovatno vanzemaljci), samo ne rukovodstvo NBS. Kako i može biti kad se ničim i ne bavi.

 

Šta može da se uradi? Mi imamo situaciju u kojoj je inflacija niska, skoro nula, platnobilansni deficit oko 3-4% BDP (nekad bio i 20%), ali i dalje imamo referentnu kamatnu stopu (to je cena po kojoj banke pozajmljuju dinare od NBS) 8,5%. Ako se uzme u obzir da su referentne kamatne stope centralnih banaka EU, Švajcarske, SAD u Velike Britanije na nivou između nula i 0,5% postavlja se pitanje zašto je kod nas visoka i šta su posledice takve politike. Prva posledica je što banke, i uopšte finansijske institucije, nisu zainteresovane da sredstva plasiraju privredi i građanima (osim kroz veoma skupe kredite), već ista plasiraju državi kupujući hartije od vrednosti. Nema nikakvog rizika, kamata solidna (5-8%), rokovi uglavnom kratki (od tri meseca do godinu dana, retko duže), nema poreza, tako da je visoka dobit zagarantovana. Privreda je tako uskraćena povoljnih kredita u domaćoj valuti.

 

Druga posledica su visoki troškovi kamata za državu. Rashodi za kamate rastu zadnjih par godina po 30-40% godišnje i skoro su 10% svih rashoda. Loša fiskalna politika je do toga dovela, slažem se, ali monetarna ni na koji način ne doprinosi da se taj problem ublaži. Treća posledica (doduše indirektna) je visok stepen „euroizacije“ privrede Srbije. Hteli to mi ili ne, ali Srbija će bar još 20 godina koristiti dinar kao sredstvo plaćanja. Sada je pravo vreme da se poradi na dinarizaciji privrede i izbacivanju evra iz upotrebe. U protivnom, imaćemo ozbiljan valutni problem narednih 20 godina. Neke zemlje poput Slovenije i Poljske uspešno su sprovele ovaj proces. Ne vidim zašto ne bismo mogli i mi. Ima još nekih negativnih efekata ovakve politike, ali su po meni ova tri najveća.

 

Šta je predlog? Treba razmisliti o značajnom smanjenju referentne stope na, npr, 2%. Znam da će se javiti mnogi i reći „ali kurs, inflacija, čime, kako…?“. Strah je opravdan, ali ako se uvek budemo plašili, nikada ništa sprovesti nećemo. Moja procena je da u Srbiji postoji oko 2 milijarde evra špekulativnog kapitala koji se vrti u HoV. Srbija ima dovoljno deviznih rezervi da sačuva kurs od divljanja koje mogu da prouzrokuju ti špekulanti (mada ne bi bilo loše da on malo depresira). Šta će banke da urade sa tim milijardama evra kad ih kupe? Da nose u Nemačku i ulože u njihove hartije po 0,1%? Ma kakvi. Ostaće ovde. Ako ih još malo pritisnemo da ne mogu tako lako da ih iznesu napolje, oni će biti prinuđeni da iste ponovo zamene za dinare (što će stabilizovati kurs) i te dinare brže bolje ponude privredi i građanima kroz kredite.

 

Naravno, ovo je samo grub koncept. Imalo bi tu još mnogo da se razmišlja i radi, ali bitna je ideja. Slovencima je trebalo 6 godina da uvedu tolar, ni iz čega, ali su uspeli. I uspeli su još jednom posle toga kada su uveli evro. Da li ih je to koštalo? Jeste. Da li ih je koštalo manje nego da su ostali u dvovalutnoj ekonomiji? Mnogo manje.

 

Šta je potrebno? Potrebno je da prvo neko stisne petlju za tu meru, da osmisli program, mere zaštite i podsticaja (ako je potrebno) da ima ljude da isti sprovede i da donese odluku bez mnogo najave i diskusije. Očekivanja su jako bitna i ova mera mora da se sprovede brzo i bez mnogo pompe. Inače će svi pobeći pre nego što ste počeli. A pre svega toga, potrebno je da neko ozbiljno sedne i proanalizira ovaj koncept, troškove i koristi. Možda se na kraju ispostavi da je neostvariv. Ali i to je već neki zaključak. Ja sam uveren da je itekako ostvariv i da je sada pravo vreme za njega.

Kako spasiti fiskalnu politiku od kolapsa?

Ima mnogo razloga zašto zvono nije zvonilo, ali prvi i osnovni je zato što nema zvona. Isto tako postoji mnoštvo uzroka fiskalne nestabilnosti, visokog deficita i javnog duga, ali prvi i osnovni je po meni niska ekonomska aktivnost. Ekonomska aktivnost Srbije je dva puta manja od iste u Hrvatskoj, tri puta manja nego u Sloveniji.  Veća ekonomska aktivnost povlači za sobom veći promet, veći PDV i druge poreze i puniju kasu. Građani rade, zarađuju, troše i ponovo pune budžet porezima. Ako nema ekonomske aktivnosti, nema ni naplate poreza, barem je tako u normalnim zemljama. Ako je to osnovni razlog, šta je potrebno da se uradi da bi se ekonomska aktivnost povećala i time indirektno sprečio dalji rast poreskih opterećenja i smanjenje plata i penzija?

Po meni, široko posmatrano, dve su grupe izvora rešenja za ovaj problem. Prvi izvor rešenja su strane investicije. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali bez stranog kapitala Srbija ne može da se razvije. Zašto? Nije to pitanje samo para već i tržišta. Ako nemate tržište za vaš proizvod, džaba sve pare ovog sveta. Kako do stranih investicija. Moramo da ih "jurimo" po svetu, nema druge. Ja lično mislim da onaj Dinkićev koncept ekonomskih savetnika nije bio toliko loš, samo smo mi odustali od toga jer smo bili nesposobni da ga primenimo na pravi način. Imamo diplomatska predstavništva u svim značajnim državama, predstavništva Privredne komore, Misiju u Briselu. Sve to treba iskoristiti i osnažiti u cilju promovisanja Srbije kao investicione destinacije.

Da bismo Srbiju mogli da promovišemo kao dobru investicionu destinaciju, moramo da omogućimo atraktivne uslove poslovanja. To ne podrazumeva skupe subvencije, već olakšavanje procedure izdavanja raznih vrsta dozvola (od građevinskih do izvoznih), zaštitu konkurencije, borbu protiv korupcije i sive ekonomije, reforma poreske politike, ukidanje kvazi-poreskih nameta i naknada i još mnogo toga. Dok se ne reše sva ta pitanja, mogući su drugi podsticaji investicijama, ali samo u ograničenom obimu i trajanju. Ovde je važno napomenuti da ne postoji ni jedna zemlja u Evropi koja ne podstiče svoju privredu, direktno ili indirektno, ali da to svakako ne treba da bude ideja vodilja za Srbiju. Ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što smo siromašni i para nema dovoljno, pa naše komparativne prednosti treba da zasnivamo na atraktivnom ambijentu za poslovanje, pre nego na izdašnim subvencijama. Da rezimiram, ne subvencije, da konkurentan poslovni ambijent, ali dok se on ne stvori, mogući su određeni podsticajni programi.

Drugi grupa izvora rešenja za problem male ekonomske aktivnosti je podsticanje razvoja domaće privrede. Pored poslovnog ambijenta, koji je već gore pomenut, država mora i finansijski da pomogne razvoj malih i srednjih kompanija u zemlji. Velikim kompanijama je dovoljno rešiti problem poslovnog ambijenta, a zbog svoje veličine dostupna su im i finansiranja iz inostranstva (tzv. kros-borderi). Ali malim preduzećima je to u glavnom nedostupno, pa su okrenuti domaćem bankarskom sektoru. Smatram da država ni u kom slučaju ne sme direktno da deli pare privredi. Država treba kroz neku instituciju (npr. Razvojnu banku) da obezbedi bankama dugoročni izvor finansiranja i povoljna sredstva. To je princip po kome je nastao i funkcioniše Nemački KfW.

Dakle, država uzme sredstva od EIB, EBRD, ili nekog trećeg, na 15-20 godina po 1-2% i preko Razvojne banke, plasira ta sredstva komercijalnim bankama. One imaju obavezu da ih plasiraju privredi i da dodatno angažuju svoja sredstava kroz taj program. Time bi se sa 500 miliona dobio program od 2 milijarde evra za domaća mala i srednja preduzeća kroz koji bi se ista finansirala na 5-7 godina (za kapitalne investicije i duže) sa kamatom do 5-6% i počekom od dve do tri godine. Rizik snosi privatni sektor, koji i odlučuje o plasmanima. Država samo aje smernice i određuje limite. Moguće i su tu i još neke mere, poput garancija za izvoz, za izvođenje radova u inostranstvu i sl. Ali da ne širim priču.

Ima naravno još mnogo mera koje mogu da pomognu da se privreda stavi na noge kao i mnogo preduslova za to, poput rešavanja problema imovinskih i svojinskih prava. Ali kao što rekoh na početku priče, prvo moramo da stvorimo privredu.

Investitori iz Marinkove bare

„Meni ovi Arapi liče na one cigane iz Marinkove bare“, reče vidno iznerviran jedan moj poznanik videvši arapske investitore na TV. „Ma nemoj tako.“, kažem ja, „Ipak je ceo državni vrh stao iza toga, a sam premijer obećao“. „Ma obećao je on svašta nešto, ali…“, mumlajući sebi u bradu ode u sobu da otvori još jedno pivo. Razumem čoveka, kažem sebi. Revoltiran je. Ima težak oblik raka pluća, a pre par dana mu zakazali neke preglede, snimanja i šta ti ja znam još, za kraj godine. I sam shvata da mu tada neće više trebati.

 

Od tada je prošlo neko vreme, a najave investicija su se nizale jedna za drugom. Prvo se krenulo sa 3 milijarde dolara podrške budžetu, po „niskim kamatnim stopama“. Fenomenalno, kažem ja sebi. Pa to će nam rešiti probleme i zatvoriti deficit u 2014. godini. Zatim, ulazak Al Dahre u poljoprivredu i investicije od par stotina miliona dolara. Uz to su najavljeni povoljni krediti za investicije u infrastrukturu za navodnjavanje.

 

Kao grom iz vedra neba, pojaviše se najave o investiciji Mubadale u fabriku čipova. Posao vredan oko 4 milijarde dolara. Javljeno je odmah da Arapi već traže 1.000 IT stručnjaka, pa su neki dekani tehničkih fakulteta požurili da kažu kako su već kontaktirani i kako „rade na tome“. Potpisan je tom prilikom, navodno, i sporazum o isporuci naoružanja u vrednosti od 200 miliona evra, a najavljeni su zajednički projekti u oblasti naoružanja i avio industrije. Da ne zaboravim Er Srbiju, ali o njoj ne mogu mnogo šta da kažem, jer nisam video ugovor. Mada čujem da ga nisu videli ni neki ministri.

 

Kao šlag na torti, projekat koji će promeniti sliku glavnog grada, Beograd na vodi. Investicija vredna preko 4 milijarde evra koja će uposliti veliki deo naše posrnule građevinske industrije i Beograd učiniti centrom Jugoistočne Evrope. Ima još nekih, sitnijih projekata, poput kargo centra i dr, ali oprostićete mi ako nisam baš sve zapamtio. Ako sve to saberemo, dolazi se do najave investicija od preko 10 milijardi evra. Svaka čast, pomislih, te investicije bi rešile najveći deo ekonomskih problema Srbije.

 

Najave su tu, samo da se ostvare. U međuvremenu, dobili smo dva kredita, renoviranu zgradu u Beogradu, jedan kružni tok, makete, bilborde… Pa malo li je? Malo, tvrdim ja. Dok oni gube vreme putujući autobusom do Niša i slikaju se sa maketama, privreda Srbije davi se u nelikvidnosti i dugovima, a deficit budžeta i javni dug očešaše nebo. Malo brže to gospodo, poterajte te investicije. Sve su dobre, sve podržavam, ali samo da se dese. Ni ovaj kredit nije vam baš najpovoljniji, ako dozvolite da malo zakeram. Povoljniji od njega su svi krediti od Svetske banke, EIB, CEB, MMF, EU, i svi oni za koje se sećam da sam ih lično pregovarao i parafirao. Nije sad to toliko bitno. Nisu nepovoljni ni ovi vaši krediti, ali zapamtite da krediti nisu investicije!

 

I tako, dok čekamo da se investicije realizuju, vrti mi se po glavi priča komšije sa početka teksta. Znam ja da su investicije bitne i da smo zbog njih spremni svašta da uradimo (čak i da promenimo metodologiju obračuna kako bi, berem na papiru, one bile malo veće). Samo se nadam da ćemo preživeti dok iste ne stignu. Jer postaje sve teže i teže. I nadam se da će onaj moj prijatelj sa početka teksta dočekati svoj zakazani pregled kod lekara, kako bi mi rekao da (ni)je bio u pravu. Mada sumnjam da će(mo) dočekati.