Kako spasiti fiskalnu politiku od kolapsa?

Ima mnogo razloga zašto zvono nije zvonilo, ali prvi i osnovni je zato što nema zvona. Isto tako postoji mnoštvo uzroka fiskalne nestabilnosti, visokog deficita i javnog duga, ali prvi i osnovni je po meni niska ekonomska aktivnost. Ekonomska aktivnost Srbije je dva puta manja od iste u Hrvatskoj, tri puta manja nego u Sloveniji.  Veća ekonomska aktivnost povlači za sobom veći promet, veći PDV i druge poreze i puniju kasu. Građani rade, zarađuju, troše i ponovo pune budžet porezima. Ako nema ekonomske aktivnosti, nema ni naplate poreza, barem je tako u normalnim zemljama. Ako je to osnovni razlog, šta je potrebno da se uradi da bi se ekonomska aktivnost povećala i time indirektno sprečio dalji rast poreskih opterećenja i smanjenje plata i penzija?

Po meni, široko posmatrano, dve su grupe izvora rešenja za ovaj problem. Prvi izvor rešenja su strane investicije. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali bez stranog kapitala Srbija ne može da se razvije. Zašto? Nije to pitanje samo para već i tržišta. Ako nemate tržište za vaš proizvod, džaba sve pare ovog sveta. Kako do stranih investicija. Moramo da ih "jurimo" po svetu, nema druge. Ja lično mislim da onaj Dinkićev koncept ekonomskih savetnika nije bio toliko loš, samo smo mi odustali od toga jer smo bili nesposobni da ga primenimo na pravi način. Imamo diplomatska predstavništva u svim značajnim državama, predstavništva Privredne komore, Misiju u Briselu. Sve to treba iskoristiti i osnažiti u cilju promovisanja Srbije kao investicione destinacije.

Da bismo Srbiju mogli da promovišemo kao dobru investicionu destinaciju, moramo da omogućimo atraktivne uslove poslovanja. To ne podrazumeva skupe subvencije, već olakšavanje procedure izdavanja raznih vrsta dozvola (od građevinskih do izvoznih), zaštitu konkurencije, borbu protiv korupcije i sive ekonomije, reforma poreske politike, ukidanje kvazi-poreskih nameta i naknada i još mnogo toga. Dok se ne reše sva ta pitanja, mogući su drugi podsticaji investicijama, ali samo u ograničenom obimu i trajanju. Ovde je važno napomenuti da ne postoji ni jedna zemlja u Evropi koja ne podstiče svoju privredu, direktno ili indirektno, ali da to svakako ne treba da bude ideja vodilja za Srbiju. Ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što smo siromašni i para nema dovoljno, pa naše komparativne prednosti treba da zasnivamo na atraktivnom ambijentu za poslovanje, pre nego na izdašnim subvencijama. Da rezimiram, ne subvencije, da konkurentan poslovni ambijent, ali dok se on ne stvori, mogući su određeni podsticajni programi.

Drugi grupa izvora rešenja za problem male ekonomske aktivnosti je podsticanje razvoja domaće privrede. Pored poslovnog ambijenta, koji je već gore pomenut, država mora i finansijski da pomogne razvoj malih i srednjih kompanija u zemlji. Velikim kompanijama je dovoljno rešiti problem poslovnog ambijenta, a zbog svoje veličine dostupna su im i finansiranja iz inostranstva (tzv. kros-borderi). Ali malim preduzećima je to u glavnom nedostupno, pa su okrenuti domaćem bankarskom sektoru. Smatram da država ni u kom slučaju ne sme direktno da deli pare privredi. Država treba kroz neku instituciju (npr. Razvojnu banku) da obezbedi bankama dugoročni izvor finansiranja i povoljna sredstva. To je princip po kome je nastao i funkcioniše Nemački KfW.

Dakle, država uzme sredstva od EIB, EBRD, ili nekog trećeg, na 15-20 godina po 1-2% i preko Razvojne banke, plasira ta sredstva komercijalnim bankama. One imaju obavezu da ih plasiraju privredi i da dodatno angažuju svoja sredstava kroz taj program. Time bi se sa 500 miliona dobio program od 2 milijarde evra za domaća mala i srednja preduzeća kroz koji bi se ista finansirala na 5-7 godina (za kapitalne investicije i duže) sa kamatom do 5-6% i počekom od dve do tri godine. Rizik snosi privatni sektor, koji i odlučuje o plasmanima. Država samo aje smernice i određuje limite. Moguće i su tu i još neke mere, poput garancija za izvoz, za izvođenje radova u inostranstvu i sl. Ali da ne širim priču.

Ima naravno još mnogo mera koje mogu da pomognu da se privreda stavi na noge kao i mnogo preduslova za to, poput rešavanja problema imovinskih i svojinskih prava. Ali kao što rekoh na početku priče, prvo moramo da stvorimo privredu.

Investitori iz Marinkove bare

„Meni ovi Arapi liče na one cigane iz Marinkove bare“, reče vidno iznerviran jedan moj poznanik videvši arapske investitore na TV. „Ma nemoj tako.“, kažem ja, „Ipak je ceo državni vrh stao iza toga, a sam premijer obećao“. „Ma obećao je on svašta nešto, ali…“, mumlajući sebi u bradu ode u sobu da otvori još jedno pivo. Razumem čoveka, kažem sebi. Revoltiran je. Ima težak oblik raka pluća, a pre par dana mu zakazali neke preglede, snimanja i šta ti ja znam još, za kraj godine. I sam shvata da mu tada neće više trebati.

 

Od tada je prošlo neko vreme, a najave investicija su se nizale jedna za drugom. Prvo se krenulo sa 3 milijarde dolara podrške budžetu, po „niskim kamatnim stopama“. Fenomenalno, kažem ja sebi. Pa to će nam rešiti probleme i zatvoriti deficit u 2014. godini. Zatim, ulazak Al Dahre u poljoprivredu i investicije od par stotina miliona dolara. Uz to su najavljeni povoljni krediti za investicije u infrastrukturu za navodnjavanje.

 

Kao grom iz vedra neba, pojaviše se najave o investiciji Mubadale u fabriku čipova. Posao vredan oko 4 milijarde dolara. Javljeno je odmah da Arapi već traže 1.000 IT stručnjaka, pa su neki dekani tehničkih fakulteta požurili da kažu kako su već kontaktirani i kako „rade na tome“. Potpisan je tom prilikom, navodno, i sporazum o isporuci naoružanja u vrednosti od 200 miliona evra, a najavljeni su zajednički projekti u oblasti naoružanja i avio industrije. Da ne zaboravim Er Srbiju, ali o njoj ne mogu mnogo šta da kažem, jer nisam video ugovor. Mada čujem da ga nisu videli ni neki ministri.

 

Kao šlag na torti, projekat koji će promeniti sliku glavnog grada, Beograd na vodi. Investicija vredna preko 4 milijarde evra koja će uposliti veliki deo naše posrnule građevinske industrije i Beograd učiniti centrom Jugoistočne Evrope. Ima još nekih, sitnijih projekata, poput kargo centra i dr, ali oprostićete mi ako nisam baš sve zapamtio. Ako sve to saberemo, dolazi se do najave investicija od preko 10 milijardi evra. Svaka čast, pomislih, te investicije bi rešile najveći deo ekonomskih problema Srbije.

 

Najave su tu, samo da se ostvare. U međuvremenu, dobili smo dva kredita, renoviranu zgradu u Beogradu, jedan kružni tok, makete, bilborde… Pa malo li je? Malo, tvrdim ja. Dok oni gube vreme putujući autobusom do Niša i slikaju se sa maketama, privreda Srbije davi se u nelikvidnosti i dugovima, a deficit budžeta i javni dug očešaše nebo. Malo brže to gospodo, poterajte te investicije. Sve su dobre, sve podržavam, ali samo da se dese. Ni ovaj kredit nije vam baš najpovoljniji, ako dozvolite da malo zakeram. Povoljniji od njega su svi krediti od Svetske banke, EIB, CEB, MMF, EU, i svi oni za koje se sećam da sam ih lično pregovarao i parafirao. Nije sad to toliko bitno. Nisu nepovoljni ni ovi vaši krediti, ali zapamtite da krediti nisu investicije!

 

I tako, dok čekamo da se investicije realizuju, vrti mi se po glavi priča komšije sa početka teksta. Znam ja da su investicije bitne i da smo zbog njih spremni svašta da uradimo (čak i da promenimo metodologiju obračuna kako bi, berem na papiru, one bile malo veće). Samo se nadam da ćemo preživeti dok iste ne stignu. Jer postaje sve teže i teže. I nadam se da će onaj moj prijatelj sa početka teksta dočekati svoj zakazani pregled kod lekara, kako bi mi rekao da (ni)je bio u pravu. Mada sumnjam da će(mo) dočekati.

Pregled fiskalnih rezultata u prvoj polovini 2014. godine

Javni dug je u prvih šest meseci porastao za 520 miliona evra. U poređenju sa prethodnom godinom, to je sporiji trend. Međutim, kada se na to doda obaveza preuzimanja duga bivšeg JAT-a (koja još uvek nije realizovana) i krediti UAE za budžet i poljoprivredu (ratifikovano, a ne povučeno), taj rast je mnogo veći (oko 1,5 milijarde evra). Prema sadašnjem budžetu za 2014. godinu potrebno je još oko 2,5 milijarde evra dodatnog zaduženja kako bi se pokrili svi rashodi i izmirile obaveze po osnovu kredita. Ukoliko ne bude bilo oštrog rebalansa, verovatno i više. Prema proceni Fiskalnog saveta, 2014. godinu bi, ukoliko nastavimo istim tempom, mogli da završimo sa javnim dugom od oko 70% BDP.

 

Deficit nastavlja da raste. U prvih šest meseci ove godine deficit je za oko jednu četvrtinu veći u odnosu na isti period prethodne godine. Republički deficit je u junu bio 116,65 milijardi dinara. U junu mesecu je deficit bio manji u odnosu na jun 2013. godine za 50%, ali treba videti da li će se taj trend nastaviti i u narednim mesecima. Procene su da će deficit do kraja godine biti dosta veći od projektovanog.

 

Prihodi budžeta su u prvih šest meseci porasli nominalno za 6,7%, a poreski prihodi 5,5%. Međutim, gotovo čitav rast prihoda posledica je drastičnog rasta stope poreza na dobit (u realnom iznosu skoro 3 puta) i rasta dobiti nekih javnih preduzeća (Telekom). Prihodi po osnovu poreza na dobit porasli su tri puta. u junu mesecu. Prihodi po osnovu PDV i akciza su nominalno porasli, ali realno (uključujući inflaciju) su na nuli. Mada je jun mesec bio nešto bolji u odnosu na prvih pet meseci, opšti rezultat i dalje pokazuje trend realnog pada najvećih poreskih prihoda.

 

Rashodi nastavljaju da rastu uprkos najavljenim merama štednje. Ukupni izdaci budžeta su porasli u

prvih šest meseci za 9,3% u odnosu na isti period prošle godine. Najviše rastu rashodi za otplatu kamata, čak 40%, i dostižu nivo od čak 12,2% svih tekućih rashoda. Takođe, povećane su subvencije i budžetske pozajmice (kvazi subvencije) za trećinu. Veliki rast subvencija rezultat je odlaganja završetka procesa restrukturiranja državnih preduzeća i sve težeg položaja u kojima se ista nalaze (naročito Sartid).

Ko sve u Srbiji ne plaća porez?

Do skoro nije bilo moguće dati jednostavan odgovor na pitanje ko sve u Srbiji ne plaća obaveze prema državi. Međutim, u prethodnih nekoliko godina, počelo se sa objavljivanjem podataka o poreskim dužnicima, što je već neki pomak. Iako taj spisak ima svojih nedostataka (npr. ne vidi se koliko je star neki dug, da li raste ili opada i sl.) on nam daje dokaz o potpunom rasulu u srpskim javnim finansijama. Šta smo saznali?

Saznali smo da postoje „uspešni“ biznismeni čija preduzeća duguju milijarde dinara za poreze. Kako uspešni, pitaće neko, ako ne plaćaju porez? Tako lepo. Oni su među najbogatijim Srbima, baškare se u jahtama i privatnim avionima, imaju nekretnine svuda po svetu, normalno rade, a opet, duguju za porez. U nekoj uređenoj zemlji Evrope ili Amerike, ti ljudi bi bili među prvima na listi traženih kriminalaca, ali u Srbiji su „uspešni biznismeni“. I posle neka neko kaže da Srbija nije zemlja iz bajke.

Ipak, nisu samo oni poreski dužnici. Mislim, jesu na papiru, ali postoje još neke kategorije koje nisu na tom "papiru". Prvi na listi, su po meni muzičari. Dok se sportisti dovijaju i sele u poreske rajeve da ne bi platili porez, muzičari u Srbiji već žive u „poreskom raju“. Kada ste čuli da je bilo koji pevač u Srbiji platio 20% poreza posle održanog koncerta u zemlji ili inostranstvu? Ja nikad. Možda nisam dobro obavešten, ali pre da je Poreska uprava ta koja nije dobro obaveštena. Ili ih jednostavno baš briga. „Slađe“ im da zatvaraju preduzetničke radnje za 52 dinara viška u kasi. Slažem se da kod muzičara stvar često nije jednostrana i da ima onih koji bi verovatno platili porez, ali ne mogu da dobiju ugovor od poslodavca. Bez ugovora, ne mogu da plate porez. Ovakav problem bi onda morao da se reši na izvoru, kod poslodavca, ne kod izvođača.

Ni advokati nisu u mnogo „lošijem“ položaju. Oni, istina, plaćaju neki porez, paušalni, ali to je daleko od realnog poreza koji treba da plate. Iako u jednoj prosečnog advokatskoj kancelariji u Beogradu „dobar dan“ košta 10.000 din, nisam ih nešto viđao na listama obveznika godišnjeg poreza na dohodak. Slažem se da je paušalni porez u ove godine značajno povećan, slažem se da će to verovatno ubiti male advokate, ali zato ovi veliki i dalje srećno trljaju ruke. Lično mislim da je tema (ne)uvođenja fiskalnih kasa advokatima, jedna od retkih tema oko koje se vrlo lako dogovore i vlast i opozicija. Eh, da je i za druge stvari tako sad bismo bili Švajcarska. U sličnoj situaciji su i privatni lekari, stomatolozi i svi oni koji paušalno plaćaju porez, a realno je pretpostaviti da ostvaruju visoke prihode.

Pored navedenih kategorija, postoji jedan segment u kome se samo u Beogradu godišnje okreće od 100 do 150 miliona evra, a ne plaća se porez. To je izdavanje stanova. Stanari plaćaju zakupnine koje su u proseku oko 250 evra mesečno i te pare idu direktno u džepove vlasnika, bez plaćanja poreza. Moram da priznam da je Mlađan Dinkić pre dve godine dobro identifikovao ovaj problem i probao da ga reši kroz porez na imovinu, ali mu vladajuća koalicija (SNS i SPS) nije dala da to sprovede. Ova pojava postoji svuda u Srbiji, ali je u Beogradu najmasovnija i najviše se para okreće.

Sledeći segment velikih neplatiša državnih obaveza su fizička i pravna lica koja ne plaćaju svoje obaveze prema javnim i komunalnim preduzećima. Ne vidim zašto Infostan ili EPS, na primer, ne bi kvartalno objavljivali liste svojih najvećih dužnika. Samo s vremena na vreme saznamo za ovu pojavu kada čujemo da su neki dugovi otpisani, ali ko duguje i koliko, nikada ne saznamo. Jedino što nam posle takve vesti ostaje je gorak ukus saznanja da smo budale mi što redovno plaćamo komunalije, jer neplatišama na kraju otpišu deo duga, a za ostatak dobiju popust ako plate. Pa ko je ovde lud?

Siguran sam da sam nekog izostavio sa ovog spiska. Međutim, cilj i nije bio da ih sve identifikujem, već da ukažem na probleme koji postoje u obuhvatu fiskalnog sistema i negativnim posledicama toga. Prva negativna posledica su manji poreski prihodi od onih koji su realno mogući. Manji prihodi povlače za sobom rast poreza, koji ponovo udaraju samo na one obveznike koje plaćaju iste. Kada rast poreza ne može da nadoknadi gubitke u budžetu (što se desilo u zadnje dve godine), ide se na smanjenje rashoda. Tako dolazimo do smanjenja plata i penzija koje se najavljuje na jesen. Udri po sirotinji kad ne možeš već po ovima koji ne plaćaju porez.

Druga velika negativna posledica je podsticanje sive ekonomije. Velika količina gotovog novca kruži paralelnim (nelegalnim) monetarnim kanalima kroz sistem. Ti tokovi se nigde ne evidentiraju niti se na iste plaća porez. Stanarinu koju neka osoba „A“ plati u kešu, stanodavac potroši da plati advokatu spor, opet u kešu. Advokat ode kod zubara i plati uslugu u kešu, a zubar ode na pijacu i kupi kućnu hemiju koju je osoba „A“ donela ne plativši porez, iz mađarske. Osoba „A“ ponovo sa tim gotovim novcem plati stan i tako u krug. Država gubi na porezima, a mi na lošim javnim uslugama jer nema dovoljno para da budu bolje. A kakve li će tek biti kad im smanje platu na jesen?

Istine i zablude o rashodima budžeta: Na šta država troši?

Ako ste ministar finansija i morate da smanjite deficit, a u startu znate da niste spremni da naplatite više poreza, reformišete poresku upravu i da se izborite sa sivom ekonomijom (bar ne onom krupnom), jedina opcija koja vam preostaje je smanjenje rashoda. Ali šta svaki ministar finansija mora da zna pre nego što se upusti u takvu avanturu?

 

Rashodi konsolidovanog budžeta Srbije, koga čine pored budžeta RS još i budžeti lokalnih samouprava, AP Vojvodine i fondova obaveznog osiguranja (PIO i RFZO) su oko 1.700 milijardi dinara. Najviše otpada za rashode za plate i penzije, oko 55%. Kad se tu dodaju drugi izdaci za socijalnu zaštitu, dolazimo do računice da se gotovo 70% budžeta direktno transferiše stanovništvu. Ostaje dakle još 30% budžeta za „ostale“ namene.

 

Od toga „ostalog“ najveći su rashodi za kupovinu roba i usluga (oko 14%). To su u stvari materijalni troškovi države. Ovi rashodi su u zadnjih nekoliko godina više puta smanjivani i dostigli su rekordno nizak nivo. Dalje smanjenje ovih rashoda je moguće, ali ako ih previše smanji, gorepomenuti ministar će morati da nosi sapun i toalet papir od kuće.

Budžetski rashod koji rapidno raste je otplata kamata. Sa rekordno niskih 1,3% u 2008. godini, ovi rashodi su porasli na čak 8% od ukupnih rashoda. Dakle, dok je narod u Srbiji sve siromašniji, država za njihove potrebe izdvaja isto koliko i za plaćanje visokih kamata finansijskim špekulantima. Tužno, ali istinito. Međutim, ministar finansija mora nekako da finansira rastući budžetski deficit, pa zato žmuri i trpi dok špekulanti zadovoljno trljaju ruke.

Učešće subvencija u ukupnim rashodima države je veoma malo. Ove godine svega oko 4,8% u poređenju sa 8,5% u 2006. godini. Ovome treba dodati takozvane budžetske kredite, koji su po meni takođe subvencija. To je kada Republika Srbija iz budžeta da „pozajmicu“ Sartidu ili nekom drugom državnom preduzeću (obično gubitašu), ali u startu zna da ta pozajmica neće biti vraćena. Oni su još oko 1,5% ukupnih rashoda. Sve ukupno posmatrano, postoji prostor za smanjenje subvencija (pogotovu ovih budžetskih kredita), ali je on relativno mali. Kod subvencija po meni postoji drugi problem, a to je neracionalno korišćenje. Ali to je već druga tema.

Konačno, dolazimo do kapitalnih rashoda koji su svega oko 4% ukupnih rashoda i konstantno padaju. Samo dve godine ranije, kapitalni rashodi su imali duplo veće učešće u ukupnim rashodima, ali je poznato da se najčešće, kada je to potrebno, štedi na ovim rashodima.

Shvativši sve ovo, naš ministar finansija je uvideo da jedino smanjenjem velikih rashodnih stavki može da ispuni svoj cilj: da smanji deficit bez da bilo šta dugo reformiše u fiskalnom sistemu. Samo još ostaje da se izračuna šta su prateći ekonomski efekti smanjenja plata i penzija. O političkim i socijalnim efektima bolje da ne govorim.

Porezi sve veći, a poreski prihodi padaju

Ovih dana sve su učestalije najave smanjenja plata i penzija kako bi se smanjio deficit budžeta koji rapidno raste. Stiče se utisak da je za veliki rast deficita u 2014. godini kriv rast rashoda. Istina, nije da nije u potpunost kriv, ali da li je najveći krivac, to je veliko pitanje.

 

Početkom 2013. godine povećana je stopa PDV sa 18% na 20% (dakle oko 11%). Projekcija je tada bila da će se po ovom osnovu dobiti dodatnih 34 milijarde dinara. U isto vreme povećane su gotovo sve akcize (10-15%), porez na dobit (sa 10% na 15%) i porez na dohodak (sa 10% na 15%). Ukupno je procenjeno da će se dobiti oko 78 milijardi dinara od svih tih povećanja. Međutim, epilog je potpuno drugačiji. Poreski prihodi u 2013. godini su bili manji za čak 114 milijardi dinara (oko 1,1 milijarda evra) u odnosu na one koji su bili projektovani Zakonom o budžetu. Sećam se dobro da je krajem 2012. godine Fiskalni savet upozoravao da su prihodi nerealno visoki, ali Mlađan Dinkić je prosto morao da „zatvori“ budžet. Siguran sam da ni u jednoj uređenoj državi, družina koja je promašila procenu poreskih prihoda za preko 15%, ne bi mogla više da se bavi tim poslom. Istina, već u julu je urađen novi budžet sa novom procenom poreskih prihoda, koja je sada podbacila „svega“ oko 40 milijardi dinara, ali to po meni ne umanjuje prethodni zaključak. Neozbiljno, neodgovorno i pomalo bahato.

 

Ministar je sredinom 2013. godine smenjen i doveden novi. Novi Ministar finansija je kao prvi korak uradio isto što i njegov prethodnik. Povećao je poreze. Tako je niža stopa PDV povećana sa 8% na 10%, a jednim delom i na 20%. Po tom osnovu je projektovan rast prihoda za 21,4 milijarde dinara. Povećane su i akcize na naftne derivate, a projektovan je i rast poreskih prihoda po osnovu borbe protiv sive ekonomije. Dodatno, ukinuti su neki poreski krediti investitorima čime je efektivna stopa poreza na dobit povećana za oko 50%. Međutim, prema mojoj proceni, u prvih šest meseci podbačaj na strani prihoda je oko 35 milijardi dinara, a do kraja godine će on biti bar još toliki. Dakle, oko 70 milijardi dinara manje po osnovu prihoda. Dakle, porezi rastu, a poreski prihodi opadaju. Pošto je Ministar finansija podneo ostavku nemam koga ni da okrivim za to. Novi ministar će verovatno reći "Ja ne znam, pitajte ove pre mene".

Da kratko rezimiram. Ove godine će deficit budžeta biti mnogo veći nego što je to projektovano i za to je glavni „krivac“ veliki pad prihoda budžeta. Ako je to tačno, a jeste, zašto onda samo smanjujemo rashode? Odgovor je jednostavan. Uvek je lakše rešavati posledicu nego uzrok. Ili barem deluje da je lakše. Na kraju se ispostavi da uzrok nastavi da postoji i pre ili kasnije ponovo dođe do velikih posledica. A zašto onda svi ekonomisti podržavaju nešto što nije rešenje. Pa verovatno zato što ne veruju Vladi da će sprovesti bilo koju dugoročniju meru, već traže rešenja koja će odmah dati uštede. Tako dolazimo do pomenutog smanjenja plata i penzija koje će se verovatno desiti na jesen. Do tada će nas ubeđivati da je to za naše dobro. Od kada je „naše“ i „njihovo“ ista stvar?

Iznenadni investicioni bum u Srbiji

Pre dva dana Srbija je doživela ogroman „investicioni bum“. Neočekivano, efikasnom akcijom statističkih eksperata „pronađene“ su investicije od oko 300 miliona evra. Ta činjenica nas je dovela do čak pola milijardi investicija za samo pet meseci ove godine. Skidam kapu. To u stvari potvrđuje čaršijske priče koje sam odavno čuo, ali nekako nisam verovao, da investicija ima svuda, ispod svakog kamena. Samo ih nije lako naći. Zato valjda i postoji Narodna banka Srbije čijem budnom oku nikad ništa ne promakne. Pošto znam da monetarnu politiku ne vodi, konačno nađoh i svrhu njenog postojanja.

Da krenemo iz početka. Pre dva dana (sredina jula) usvojena je nova metodologija obračuna platnog bilansa, prema standardima MMF,kako piše na sajtu NBS. To pozdravljam. Srbija ima veliki problem sa statističkim izveštavanjem i svaki pomak ka usvajanju standarda je korak napred. Novi Platni bilans je detaljniji, pregledniji, informativniji. Ali sam takođe primetio da su SDI oko 375 miliona evra u prva četiri meseca. Bilo mi je nešto čudno, pa otvorim prethodni Platni bilans, koji sam ranije skinuo sa sajta NBS, a rađen po staroj metodologiji. Tamo lepo stoji u istom periodu jedva 200 miliona evra investicija. Probam da nađem na sajtu poseban fajl gde se prate investicije mesečno po zemljama odakle dolaze i po sektorima u koje su otišle, ali nema ga više. Kažem sebi da se to verovatno tek radi, zatvorim sajt i odem dalje.

Sve to ne bi bilo toliko čudno da juče ne pročitam izjavu Guvernera NBS da su investicije u prvih pet meseci ove godine oko 500 miliona evra. Shvatim da nije greška, nije metodološki propust, nego su stvarno stručnjaci za statistiku i platni bilans „pronašli“ investicije koje su nekako nestale u međuvremenu. Sakrile se. I to nije ništa čudno niti novo. Pre samo nekoliko meseci, sada već bivši ministar finansija Lazar Krstić, objasnio nam je na isti način porast broja zaposlenih u javnom sektoru. Rekao je tada da su ti zaposleni već bili tu, samo su ih oni tek sada "pronašli". Pa kad mogu da pronađu zaposlene, kažem ja sebi, što ne mogu po istoj logici da nađu i investicije.

Moje oduševljenje je bilo još veće kada sam video da su „pronašli“ dodatnih oko 500 miliona evra investicija u 2013. godini i oko 400 miliona evra u 2012. godini. Za 2011. godinu nema podatka, nisu ni tražili, verovatno. Da jesu, verujem da bi po istoj toj logici pronašli bar još 2 milijarde investicija u toj godini. Pa zar to nije pravi investicioni bum koji se u Srbiji desio u samo jednom danu? Prosto neverovatno.

Na kraju, kao u bajci o „Grdani“, neverovatne stvari postaju verovatne, zloće postaju dobrice, a svi srećni i zadovoljni. Guverner srećan jer ponosno može da kaže da će investicije dostići projektovanu cifru od milijardu evra ove godine. Vlada srećna jer može da odahne pošto će sad moći da „dokumentuje“ građanima kako će te investicije da otvore nova radna mesta, smanje deficit i javni dug. A i mi treba da budemo srećni, jer konačno možemo da poredimo naš platni bilans sa ostatkom sveta. Pa malo li je? Meni se pored svega toga u glavi vrti scena, koja podseća na film Tesna koža, u kojoj Branko Hinić (šef statistike NBS) ulazi u kabinet guvernera i kaže: "Jorgovanka, pronađene su naše investicije".

Postoji li u Srbiji socijalna politika?

Kad god čujem reči „socijalna politika Srbije“ bude mi loše jer znam dobro da od Gordane Matković (Vlada Zorana Đinđića) u Srbiji ne postoji adekvatna socijalna politika. Postoje samo „budžetska sredstva koja se dele po nekim kriterijumima“. Ali to je uglavnom daleko od pojma socijalna politika i kao takvo nije vredno komentara. Socijalnu politiku su u proteklih desetak godina, da se podsetimo, kreirali Slobodan Lalović (Vlada Vojislava Koštunice), Rasim Ljajić (Vlada Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića) i Jovan Krkobabić (Vlada Ivice Dačića). I svi oni su imenom i prezimenom odgovorni, zajedno sa Vladama čiji su članovi bili, za vođenje loše socijalne politike u Srbiji.

Nikada mi neće biti jasno kako neko može da pomisli da uopšte može da planira i vodi socijalnu politiku ako prvo ne zna precizno ko su korisnici usluga te politike. Da li je osoba od 83. godine, koja ima 10.000 dinara penziju mesečno, socijalni slučaj? Nije, ako znamo da živi u porodici koja je imućna tako da mu ta penzija dođe kao džeparac. A da li to zna država? Naravno da ne zna. I ta osoba, recimo, onda dobije takozvanu „13. penziju“ kao siromašan penzioner.
 

Sa druge strane, osoba istih godina, koja živi na periferiji Beograda i ima 16.000 dinara mesečnu penziju neće dobiti tu pomoć, iako možda od tih 16.000 dinara školuje unuka jer mu je sin ostao bez posla, a snaja ga nikada nije ni imala. Neće zato što je neki „genijalac“ postavio granicu za dobijanje 13. penzije na 15.000 dinara, ne uzimajući u obzir ostale činjenice i kriterijume. Eto, to je ukratko način kako se u Srbiji „vodi“socijalna politika. Čast izuzecima (MOP npr.), ali ima ih jako malo.
 

Kakve su posledice takve socijalne politike? Takvo (ne)vođenje socijalne politike, potpomognuto ekonomskom krizom, doprinelo je da stopa rizika od siromaštva 2013. godine dostigne rekordni nivo od 25%, dok je kod mladih to još više, čak 30%. Dakle, skoro trećina mladih je u realnom riziku da postane siromašno jer njihove porodice žive sa veoma niskim dohotkom! Tačnije, izdržava ih gorepomenuti penzioner sa 16.000 dinara mesečno. Visoka stopa rizika od siromaštva dovela je do toga da nejednakost u Srbiji bude najveća u Evropi. Nejednakost, merena kao odnos dohotka 20% stanovništva sa najvišim dohotkom i 80% stanovništva sa nižim dohotkom, trenutno iznosi 8,8. Poređenja radi, prosek u EU je 5, a najveća nejednakost je u Španiji i iznosi 7. Ova činjenica govori o dubini siromaštva u kome se građani u Srbiji trenutno nalaze.
 

Šta nam je onda činiti? Potrebno je pre svega promeniti zakone u oblasti socijalne zaštite kako bi se obezbedilo da socijalna pomoć dođe do najugroženijih. Nepoznavanje ko su tačno ugrožene grupe i pojedinci dovodi do toga da socijalna pomoć ne stigne do svih kojima je ona potrebna, dok je sa druge strane dobijaju oni kojima nije potrebna. Time se neefikasno alociraju ionako mala budžetska sredstva. Dva su koraka ključna.
 

Prvi korak je izmena regulative u pravcu obuhvatanja svih izvora prihoda prilikom izračunavanja da li je neka osoba socijalno ugrožena ili ne. Tu se pre svega osim dohotka (zarade, penzije i sl.)misli na ličnu imovinu i imovinu članova domaćinstva, materijalno stanje članova domaćinstva, druge vrste dohotka (prihodi od kapitala i sl.), štednja i dr. Da li je penzioner, koji živi u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu u stanu od 500.000evra, a ima penziju od 8.000 dinara mesečno, siromašan? Prema postojećim kriterijumima veoma je siromašan. Međutim, ukoliko ta osoba proda taj stan i kupi manji stan na Vračaru, može do kraja života da živi bolje nego većina građana Srbije. Dakle, nije siromašan. Njemu možda treba obezbediti neku drugu vrstu pomoći (pomoć u kući i sl.), ali to je već druga tema.
 

Drugi korak, koji mora da se sprovodi paralelno sa prvim, je bolje targetiranje socijalnih kategorija. To podrazumeva izradu socijalnih karti koje će precizno identifikovati i mapirati socijalno ugrožene grupe i pojedince i kakva vrsta pomoći im je potrebna. To nije veliki posao. U eri informacione tehnologije siguran sam da svi ti podaci već postoje u nekim bazama, ali samo neko treba da sedne i da to poveže. Taj neko se, izgleda mi, još nije zaposlio u državnoj upravi. Tek kada imamo jasne kriterijume i kada identifikujemo imenom i prezimenom socijalne kategorije, možemo da kreiramo adekvatnu socijalnu politiku.

 

U međuvremenu, dok mi pričamo istu, davno poznatu priču o reformi socijalne politike, neka četvoročlana porodica broji dane do dedine penzije kako bi platila struju i komunalije. Istovremeno, neki advokat upravo vadi potvrdu o svojim niskim (prijavljenim) prihodima kako bi njegovo dete dobilo vrtić po subvencionisanoj ceni. Jer zašto ne bi iskoristio blagodeti raskalašnog socijalnog sistema kada mu država to po zakonu omogućava. U takvom sistemu, svi će na kraju biti „srećni“. Naravno, pod pretpostavkom da deda ne umre do sledeće penzije.

Četiri jahača fiskalne apokalipse

U prethodnih desetak godina vođena je fiskalna politika koja je kao rezultat imala rekordan rast javnog duga i jedan od najvećih fiskalnih deficit u Evropi. U velikom broju pogrešnih odluka, koje su na fiskalnom planu donošene u tom periodu, možemo izdvojiti neke koje su imale najveći finansijski "doprinos" ovako lošem stanju javnih finansija. Ja ih zovem „jahači fiskalne apokalipse“.

Prvi „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je nerealan rast plata i penzija u javnom sektoru. Naime, još 2004. godine, početkom vladavine Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića, došlo je do visokog rasta plata i penzija. Plata u javnom sektoru je u periodu do 2008. godine porasla 3,5 puta, a penzija oko 2,5 puta. Istovremeno, bez obzira na visoke stope rasta BDP, isti je porastao oko 1,9 puta. Dakle, očigledno je da se više trošilo nego što se zarađivalo. To je kao rezultat imalo rast rashoda za plate i penzije iz budžeta više od tri puta u 2008. u odnosu na 2003. godinu. Usled visokog privrednog rasta i visokih privatizacionih prihoda, koji su se delom koristili za rast plata i penzija, smatralo se da je ova putanja u skladu sa mogućnostima. A i bilo je politički popularno.

Posebno je zabrinjavajuće veoma visoko povećanje plata u junu 2006. i januaru 2007. godine koje je tadašnja Vlada Vojislava Koštunice uradila kako bi se „bolje pripremila“ za izbore. Prosečna plata u javnom sektoru je porasla tada za preko 30%! Nakon toga, Vlada Mirka Cvetkovića donosi odluku o povećanju penzija u 2008. i 2009. godini, kako bi se ispratio prethodni rast plata u javnom sektoru. Taj potez je, sećamo se, bio jedan od uslova koalicije okupljene oko SPS za ulazak u Vladu sa DS. Nerealan rast budžetskih rashoda za plate i penzije je za kratko zaustavljen 2009. i 2010. godine, kada su iste „zamrznute“. Međutim, nakon toga se rast nastavlja i traje do današnjih dana. Od 2004. do danas, izdvajanja za plate iz budžeta godišnje rastu u proseku za po 28 milijardi dinara, a za penzije za po 39 milijardi dinara, pri čemu je taj rast u proseku nešto veći u periodu do 2007. godine. Prema proceni, u periodu od deset godina, taj rast je bio veći od realno mogućeg rasta za skoro 300 milijardi dinara (oko 3 milijarde evra). Drugim rečima, potrošeno je preko 3 milijarde evra više iz budžeta za plate i penzije nego što su to bile realne fiskalne mogućnosti.

Drugi „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je Nacionalni investicioni plan. Tokom 2006. godine, tadašnja Vlada donosi odluku o započinjanju projekta Nacionalnog investicionog plana i raspodeli oko 1,6 milijardi evra kroz taj program. Obrazloženje tadašnjeg ministra finansija u Vladi Vojislava Koštunice, Mlađana Dinkića, je bilo da Srbija ima suficit i da ga treba potrošiti na investicije. Taj „suficit“ kako ga je Dinkić tada nazivao, u stvari je ono što je ostalo iz procesa privatizacije kad su se namirila sva gladna usta (poverioci oko 244 miliona evra, konsultanti i provizije čak 90 miliona evra, kursne razlike oko 14 miliona evra i dr.). Jednostavno rečeno, para je bilo na računu države i tražio se način kako da se te pare potroše jer se mandat Vlade završavao. Što reče onaj u „Maratoncima“, želeli su da vide koji je njihov deo zasluge za tako „dobru zaradu“. I tako je stvoren čuveni NIP.

Kroz NIP je od 2006. do 2012. godine, kada je on uslovno rečeno prekinut, potrošeno prema proceni oko 3 milijarde evra. Izvor tih sredstava su pored privatizacionih prihoda bili i krediti, ali i budžetska sredstva. Postavlja se pitanje kakav je rezultat imao NIP. U odgovoru na to pitanje, pozivam vas da se prisetite bar tri velika projekta koja su finansirana iz NIP-a. Pored čuvenih skijaških gondola na Kopaoniku (za koje sam siguran da je i privatni kapital bio zainteresovan, te nije bilo razloga da država u to investira) ja ću vam reći da je izgrađeno na desetine sportskih terena i školskih sala u mestima gde gotovo da nema đaka. Jednom rečju, pare su gotovo u potpunosti bačene bez ikakvog velikog i opipljivog rezultata kakav se očekuje od ovakvog projekta. Ipak, nisu baš „bez veze“ bačene pare.

Ekonomski posmatrano, rezultata nije bilo, ili su oni zanemarljivi. Politički posmatrano rezultat za određene političke partije je bio značajan. Ta sredstva su u velikoj meri iskorišćena u političke svrhe, za gradnju seoskih puteva, domova kulture, seoskih škola i dr. Da se razumemo, i to je možda potrebno, ali projekat ovog obima je morao da se skoncentriše na nacionalnu infrastrukturu. Koridor 10, na primer. O parama koje su završile u nečijim džepovima u tom procesu teško je argumentovano govoriti, pa ću to ovog puta preskočiti. Složićete se da je i toga verovatno bilo. Ukratko, sredstva su potrošena neproduktivno, a istovremeno su stvorena fiskalna očekivanja, povećani rashodi budžeta i potrošene rezerve. Da ne bude zabune, sve Vlade od 2006-2012. nisu bile preterano „gadljive“ na NIP, pa stoga snose i svoj deo odgovornosti.

Treći „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je izmena načina finansiranja lokalnih samouprava. Naime, 2007. je donet Zakon o finansiranju lokalne samouprave koji je postavio solidne osnove za održivo finansiranje lokalnog nivoa vlasti. Međutim, već 2009. godine počinje degradacija tog sistema kada se pod uticajem krize, lokalnim samoupravama nezakonito zakida jedan deo sredstava. Nakon toga, 2011. godine sistem finansiranja ustanovljen 2007. godine bukvalno se preko kolena menja, opet iz političkih razloga. U jeku priče o decentralizaciji i regionalizaciji, pod pritiskom Mlađana Dinkića, menja se Zakon u delu koji se tiče raspodele poreza na zarade zaposlenih. Iako je veći deo Vlade, uključujući samog premijera Cvetkovića i ministarku finansija Dijanu Dragutinović, bio protiv ove izmene, ona je ipak usvojena. Izmenama zakona iz 2011. godine značajna sredstva koja su do tada išla u centralni budžet preusmerena su u budžete lokalnih samouprava.

Cela ta stvar ne bi ni bila tako loša da su sa preusmeravanjem budžetskih sredstava preusmerene i obaveze. Taj deo je izostao iz prostog razloga jer se već početkom 2012. godine išlo na izbore i sistem je ostavljen nedorečen. Većina lokalnih samouprava je, našavši se odjednom sa značajnim budžetskim sredstvima, ta sredstva iskoristila za rast zaposlenosti u državnoj administraciji i rast zarada iste (ovo sam svojevremeno i ekonometrijski dokazao u svom doktoratu, pa ne bih sada posebno da obrazlažem). Sa druge strane, obaveze su ostale (održavanje puteva, na primer) i Ministarstvo finansija je moralo da izdvoji dodatna sredstva u budžetu za 2012. da bi iste pokrila. I tako je istovremeno centralni budžet ostao bez para, sa obavezama koje je do tada imao, a lokalna vlast je te iste pare neproduktivno potrošila. Procena je da je po ovom osnovu do danas gubitak budžeta preko 80 milijardi dinara ili oko 750 miliona evra. Gubici bi bili mnogo veći da Dinkić, postavši Ministar finansija, nije 2013. godine uzeo deo tih prihoda lokalnim samoupravama kroz smanjenje poreza na zaradu zaposlenih za 2 procentna poena.

Na kraju, kao i u biblijskoj priči o jahačima apokalipse, četvrti „jahač fiskalne apokalipse“ se jedini može precizno imenovati. To je bankrot. On dolazi kao posledica i poentira efekte prethodna tri jahača (ko ne zna originalnu priču o jahačima apokalipse preporučujem da pročita). Ukupan efekat prethodna tri „jahača“ je oko 7 milijardi evra, oko petine godišnjeg BDP-a ili oko trećine našeg javnog duga. I svakim danom nastavlja da raste, dok četvrti jahač polako ali sigurno stiže.

Обећање лудом радовање

Током изборних кампања свашта се обећа, али се на жалост углавном ништа од тога не испуни. И тако је од почетка вишестраначког система у Србији. Готово без разлике. Како не би заборавили шта је све постојећа владајућа гарнитура обећала пре две године, направио сам пре неког времена један мали преглед. Тек да се не заборави. И да се разумемо, нису ни бивше Владе биле много боље што се тиче релације обећања-реализација, али су ваљда зато и "бивше".  

Област	Обећано 2012. током кампање у "Белој књизи" СНС	"Реализовано" до сада
Државна админ.	Реформом државне администрације повећати њену ефикасност,смањити трошкове привреди и пореским обвезницима и обезбедити професионализам у сервисирању потреба грађана и привреде	У претходне две године запослено је неколико десетина хиљада партијских кадрова у државној администрацији која је постала још тромија, неефикасна и велики терет привреди и грађанима
Јавна предузећа	Структурне реформе јавног сектора, јавних предузећа, промене управљачке структуре и развој професионалног менаџмента, политичка дефеудализација и борба против политичке употребе и злоупотребе ЈП	Управљање јавним предузећима преузели су нестручни партијски кадрови са веома ниским квалификацијама и трагичним последицама по грађане и јавни сектор
Привреда	Развојем и подстицањем малих и средњих предузећа, повећаће се запосленост, привредни раст, извоз и стандард грађана	Подстицаји за инвестиције и подршку привреди су стопирани, запосленост се смањила, а по први пут од 2000. године стандард грађана је пао
Јавне финансије	Одговорно управљање јавним финансијама и развојно коришћење новца пореских обвезника.	У претходне две године Србија је имала највећи дефицит буџета у задњих 25 година (у просеку преко 7% БДП). Ове године ће он бити највиши у Европи, према процени скоро 9% БДП
Инфраструктура	СНС ће водити политику стабилности, равнотеже, улагања у капиталне и инфраструктурне инвестиције. Обећане су инвестиције око 10 милијарди евра годишње	Инвестиције су у 2012. до данас биле око 1млрд евра (око 350 млрд евра годишње у просеку), док су само у последњој години претходне Владе оне биле око 2 милијарде
Јавни дуг	Одговорно управљање јавним дугом.	Јавни дуг ће до краја 2014. достићи 70% БДП. Влада се за две године задужила преко 5 милијарди евра
Стандард становништва	Социјална сигурност, равноправност и солидарност, основне вредности социјалне државе	Стандард становништва је пао за преко 10% у претходне две године, а зараде и пензије су по први пут реално мање у односу на претходне године. Најављује се смањење плата и пензија
Порези	Постојећи фискални систем се руководи сигурним приходима и лакшом наплатом пореза чиме се више опорезује сиромашни слој грађана и друштва. То мора да се мења.	Порези су више пута подизани, укључујући ПДВ на основне животне намирнице што је директан удар на најсиромашније грађане. Опак, порески приходи су реално на истом нивоу као и пре раста пореза што говори о паду промета и стандарда грађана
Енергетика	Развој енергетике и обновљивих извора енергије	Једина инвестиција у обновљиве изворе енергије завршена је тужбом инвеститора према држави и међународном арбитражом. Инвестиција нема
Образовање и наука	Повећати улагања у образовање, науку,истраживачки рад и фундаментална научна истраживања	Инвестиције у образовање и науку су значајно смањене, а сви пројекти, укључујући оне који се финансирају из средстава међународних финансијских институција су заустављени
Здравство	Здравствена заштита пре свега мора бити доступна свима, сваком грађанину у Србији. Она мора бити квалитетна и ефикасна	Здравствена заштита је на најлошијем нивоу од 2000. године. Инвестиције су потпуно заустављене, паре из РФЗО пребачене у ПИО фонд, а увођењем солидарног пореза оборен је стандард лекара
Сиромаштво	Смањење сиромаштва и постепени раст благостања становништва.	Ризик од сиромаштва је достигао рекордну вредност од 25%, а код младих чак 30%
Природни ресурси	Оптимално коришћење природних ресурса и изградња и доношење развојно-стратегије привредног развоја	Никаква стратегија није донета, а ресурси се додељују ван тендера и на несистемски и неекономичан начин
Сива економија	Борба против сиве и црне економије и рада на црно	Неформална запосленост је повећана за око 5%, док сива економија цвета
Пољопривреда	Инвестиције у пољопривреду као кључну грану привреде	Субвенције за пољопривреду су по први пут буџетом за 2014. годину номинално смањене у односу на претходну годину, извоз ове гране је смањен, а Влада врши незакониту приватизацију пољопривредног земљишта. Инвестиција нема
Грађевинарство	Грађевинарство постављено као један од приоритета економске политике	Лошим мерама економске политике грађевинарство је у паду од близу 30% годишње

Makroekonomski pregled, 2012-2014. godina

Rast BDP u 2013. godini, koji je rezultat investicija u periodu 2008-2011 (FIAT, NIS i dr.) velikom brzinom se topi i u 2014. godini očekuje se stagnacija. U prvih šest meseci procenjeni pad BDP je oko 1%, ali ako se nastavi ovim tempom, pad će do kraja godine biti mnogo veći. Istovremeno, u pvih sedam meseci 2014. godine pada i industrijska proizvodnja za 3,2% u odnosu na isti period prošle godine. Očigledno je da bez investicija u narednom periodu, a sa rastućim trendom zaduživanja, Srbija će uz pad BDP-a imati dodatni pad standarda građana u 2014. godini. Dodatno, najavljeno smanjenje plata i penzija dovešće do pada domaće tražnje, pa će to uticati još više na pad BDP ove i sledeće godine. Pošto očigledno neće biti stvorene osnove za rast u narednoj godini, to će dodatno ograničiti mogućnosti Srbije da izađe iz krize.

Investicije su u prethodne dve godine gotovo zaustavljene. Nestabilna politička situacija u proteklom periodu (treća Vlada od 2012 godine!), povećanje poreskih stopa i ukidanje podsticaja za investitore (blokada SIEPA, ukidanje poreskog kredita za porez na dobit i dr.) doprineli su da investicije padnu na rekordno nizak nivo. U 2012. godini su one iznosile svega 240 miliona evra, a u 2013. godini oko 770 miliona evra. Ni ova godina ne obećava. U prva četiri meseca 2014. godine svega 200 miliona evra, čak 8% manje nego u istom (i veoma lošem) periodu prošle godine. Međutim, NBS u maju iznenada menja metodologiju i u SDI uključuje još neke makro veličine (kao, na primer, reinvestiranu dobit i međukompanijske kredite), tako da podaci sada nisu uporedivi na mesečnom nivou. U svakom slučaju, činjenica je da su investicije na veoma niskom nivou u odnosu na period pre 2012. godine. 

Javni dug nezaustavljivo i brzo raste. U periodu jul 2012-septembar 2014. godine porastao je za čak 6,4 milijarde evra te su samim tim porasle i otplate kamata po osnovu tog duga. Međutim, u to nisu uključene obaveze koje država treba da preuzme od bivšeg JAT, zatim Srbijagas, Petrohemija i druga preduzeća u restrukturiranju, kao ni mnogi drugi skriveni dugovi. Istovremeno je smanjena ročnost kredita kojima se finansira budžetski deficit što se vidi po velikom rastu sredstava za otplatu kamata, dok istovremeno ne raste otplata glavnice. Prosečna ročnost državnih hatrija je sa 20 meseci do jula 2012. godine, smanjena na 16 meseci u prethodnih godinu dana. Otplate kamata rastu čak 41% u 2013. u odnosu na godinu ranije, i preko 30% u prvih sedam meseci ove godine u odnosu na isti period prethodne. Razlog tome je, dakle, veliki rast javnog duga u prethodne dve godine. Prema sadašnjem budžetu za 2014. godinu potrebno je još oko 1,5 mlrd evra dodatnog zaduženja kako bi se pokrili svi rashodi i izmirile obaveze po osnovu kredita. Verovatno će trebati i više. Prema proceni Fiskalnog saveta, 2014. godinu bi, ukoliko nastavimo istim tempom, mogli da završimo sa javnim dugom od oko 70% BDP. Moja procena je da smo već davno prešli 70% jer se manipuliše sa visinom BDP.

Deficit je na rekordnom nivou i među najvišim u Evropi. U prvih sedam meseci 2014. godine deficit je 9% veći u odnosu na isti period prethodne godine. U julu mesecu smo imali suficit, ali je on uglavnom rezultat smanjenja kapitalnih rashoda i rasta neporeskih prihoda. Republički deficit je do kraja jula 109,8 milijardi dinara. Prema proceni Fiskalnog saveta, deficit do kraja godine će preći 8% BDP.

Prihodi stagniraju uprkos povećanju gotovo svih poreskih stopa. Tokom 2012. i 2013. godine povećane su stope PDV (viša stopa sa 18% na 20% i niža stopa sa 8% na 10% i 20%), zatim povećana je stopa poreza na dobit (sa efektivnih oko 5% na 15% povećanjem nominalne stope sa 10 na 15 i ukidanjem poreskog kredita za investitore). Povećane su sve akcize između 5% i 20%. Porez na imovinu je drastično povećan i fizičkim i pravnim licima (u nekim slučajevima i preko 100%). Uprkos tome, poreski prihodi su u 2013. godini porasli u realnom iznosu (kada isključimo inflaciju) svega 3%, dok PDV realno nije porastao (trebalo bi da je značajno porastao usled povećanja stopa, ali...). U 2014. godini, u prvih sedam meseci, situacija je još lošija. Uprkos rastu niže stope PDV i akciza, poreski prihodi su realno porasli svega oko 3%, dok je PDV realno opao (očekivao se rast od 8,5%). Posebno je zabrinjavajuće kretanje prihoda od domaćeg PDV koje drastično pada i prvih sedam meseci (čak 13% ili oko 20 mlrd dinara manje u odnosu na planirano Zakonom o budžetu za 2014). Ogroman pad prihoda od domaćeg PDV ukazuje na teško stanje u kome se nalazi domaća privreda.

Rashodi zabrinjavajuće rastu uprkos najavljenim merama štednje. U 2013. godini tekući rashodi rastu oko 2,3%, a u prvih sedam meseci 2014. nastavljaju da rastu za 7% u odnosu na isti period 2013. godine. Rastu čak i rashodi za zaposlene uprkos realnom padu zarada u javnom sektoru i zabrani zapošljavanja. U 2013. godini rast mase plata iznosio je 4,8%, a u prvih sedam meseci ove godine oko 1,2%. U prvih sedam meseci 2014. godini porasle su i subvencije u odnosu na isti period prethodne godine za 27%. Zabrinjavajući je i rast takozvanih neto budžetskih pozajmica (skrivene subvencije Železari i drugim preduzećima u restrukturiranju) koje su porasle čak 38% od početka godine u odnosu na isti period 2013. godine. Već pomenuti rashodi za otplatu kamata rastu iz meseca u mesec i sada su za 33% veći u odnosu na prvih sedam meseci prethodne godine.