Ako ste ministar finansija i morate da
smanjite deficit, a u startu znate da niste spremni da naplatite više poreza,
reformišete poresku upravu i da se izborite sa sivom ekonomijom
(bar ne onom krupnom), jedina opcija koja vam preostaje je smanjenje rashoda.
Ali šta svaki ministar finansija mora da zna pre nego što se upusti u takvu
avanturu?
Rashodi konsolidovanog budžeta Srbije,
koga čine pored budžeta RS još i budžeti lokalnih samouprava, AP
Vojvodine i fondova obaveznog osiguranja (PIO i RFZO) su oko 1.700 milijardi
dinara. Najviše otpada za rashode za plate i penzije, oko 55%. Kad se tu dodaju
drugi izdaci za socijalnu zaštitu, dolazimo do računice da se gotovo 70%
budžeta direktno transferiše stanovništvu. Ostaje dakle još 30% budžeta za „ostale“
namene.
Od toga „ostalog“ najveći su rashodi za
kupovinu roba i usluga (oko 14%). To su u stvari materijalni troškovi države. Ovi
rashodi su u zadnjih nekoliko godina više puta smanjivani i dostigli su
rekordno nizak nivo. Dalje smanjenje ovih rashoda je moguće, ali ako ih previše
smanji, gorepomenuti ministar će morati da nosi sapun i toalet papir od kuće.
Budžetski rashod koji rapidno raste je
otplata kamata. Sa rekordno niskih 1,3% u 2008. godini, ovi rashodi su porasli
na čak 8% od ukupnih rashoda. Dakle, dok je narod u Srbiji sve siromašniji,
država za njihove potrebe izdvaja isto koliko i za plaćanje visokih kamata finansijskim
špekulantima. Tužno, ali istinito. Međutim, ministar finansija mora nekako da
finansira rastući budžetski deficit, pa zato žmuri i trpi dok špekulanti zadovoljno
trljaju ruke.
Učešće subvencija u ukupnim rashodima države je veoma malo. Ove godine svega oko 4,8% u poređenju sa 8,5% u 2006. godini. Ovome treba dodati takozvane budžetske kredite, koji su po meni takođe subvencija. To je kada Republika Srbija iz budžeta da „pozajmicu“ Sartidu ili nekom drugom državnom preduzeću (obično gubitašu), ali u startu zna da ta pozajmica neće biti vraćena. Oni su još oko 1,5% ukupnih rashoda. Sve ukupno posmatrano, postoji prostor za smanjenje subvencija (pogotovu ovih budžetskih kredita), ali je on relativno mali. Kod subvencija po meni postoji drugi problem, a to je neracionalno korišćenje. Ali to je već druga tema.
Konačno, dolazimo do kapitalnih rashoda
koji su svega oko 4% ukupnih rashoda i konstantno padaju. Samo dve godine
ranije, kapitalni rashodi su imali duplo veće učešće u ukupnim rashodima, ali
je poznato da se najčešće, kada je to potrebno, štedi na ovim rashodima.
Shvativši sve ovo, naš ministar finansija
je uvideo da jedino smanjenjem velikih rashodnih stavki može da ispuni svoj
cilj: da smanji deficit bez da bilo šta dugo reformiše u fiskalnom sistemu. Samo
još ostaje da se izračuna šta su prateći ekonomski efekti smanjenja plata i
penzija. O političkim i socijalnim efektima bolje da ne govorim.
Нема коментара:
Постави коментар