Kad god čujem reči „socijalna
politika Srbije“ bude mi loše jer znam dobro da od Gordane Matković (Vlada
Zorana Đinđića) u Srbiji ne postoji adekvatna socijalna politika. Postoje samo
„budžetska sredstva koja se dele po nekim kriterijumima“. Ali to je uglavnom
daleko od pojma socijalna politika i kao takvo nije vredno komentara. Socijalnu
politiku su u proteklih desetak godina, da se podsetimo, kreirali Slobodan
Lalović (Vlada Vojislava Koštunice), Rasim Ljajić (Vlada Vojislava Koštunice i
Mirka Cvetkovića) i Jovan Krkobabić (Vlada Ivice Dačića). I svi oni su imenom i
prezimenom odgovorni, zajedno sa Vladama čiji su članovi bili, za vođenje loše
socijalne politike u Srbiji.
Nikada mi neće biti jasno kako neko može da pomisli da uopšte može da planira i vodi socijalnu politiku ako prvo ne zna precizno ko su korisnici usluga te politike. Da li je osoba od 83. godine, koja ima 10.000 dinara penziju mesečno, socijalni slučaj? Nije, ako znamo da živi u porodici koja je imućna tako da mu ta penzija dođe kao džeparac. A da li to zna država? Naravno da ne zna. I ta osoba, recimo, onda dobije takozvanu „13. penziju“ kao siromašan penzioner.
Sa druge strane, osoba istih
godina, koja živi na periferiji Beograda i ima 16.000 dinara mesečnu penziju
neće dobiti tu pomoć, iako možda od tih 16.000 dinara školuje unuka jer mu je
sin ostao bez posla, a snaja ga nikada nije ni imala. Neće zato što je neki
„genijalac“ postavio granicu za dobijanje 13. penzije na 15.000 dinara, ne
uzimajući u obzir ostale činjenice i kriterijume. Eto, to je ukratko način kako
se u Srbiji „vodi“socijalna politika. Čast izuzecima (MOP npr.), ali ima ih
jako malo.
Kakve su posledice takve
socijalne politike? Takvo (ne)vođenje socijalne politike, potpomognuto
ekonomskom krizom, doprinelo je da stopa
rizika od siromaštva 2013. godine dostigne rekordni nivo od 25%, dok je kod mladih to još više, čak
30%. Dakle, skoro trećina mladih je u realnom riziku da postane siromašno jer
njihove porodice žive sa veoma niskim dohotkom! Tačnije, izdržava ih
gorepomenuti penzioner sa 16.000 dinara mesečno. Visoka stopa rizika od
siromaštva dovela je do toga da nejednakost u Srbiji bude najveća u Evropi.
Nejednakost, merena kao odnos dohotka 20% stanovništva sa najvišim dohotkom i
80% stanovništva sa nižim dohotkom, trenutno iznosi 8,8. Poređenja radi, prosek
u EU je 5, a najveća nejednakost je u Španiji i iznosi 7. Ova činjenica govori
o dubini siromaštva u kome se građani u Srbiji trenutno nalaze.
Šta nam je onda činiti? Potrebno
je pre svega promeniti zakone u oblasti socijalne zaštite kako bi se obezbedilo
da socijalna pomoć dođe do najugroženijih. Nepoznavanje ko su tačno ugrožene
grupe i pojedinci dovodi do toga da socijalna pomoć ne stigne do svih kojima je
ona potrebna, dok je sa druge strane dobijaju oni kojima nije potrebna. Time se
neefikasno alociraju ionako mala budžetska sredstva. Dva su koraka ključna.
Prvi korak je izmena regulative
u pravcu obuhvatanja svih izvora prihoda prilikom izračunavanja da li je neka
osoba socijalno ugrožena ili ne. Tu se pre svega osim dohotka (zarade, penzije
i sl.)misli na ličnu imovinu i imovinu članova domaćinstva, materijalno stanje
članova domaćinstva, druge vrste dohotka (prihodi od kapitala i sl.), štednja i
dr. Da li je penzioner, koji živi u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu u stanu od
500.000evra, a ima penziju od 8.000 dinara mesečno, siromašan? Prema postojećim
kriterijumima veoma je siromašan. Međutim, ukoliko ta osoba proda taj stan i
kupi manji stan na Vračaru, može do kraja života da živi bolje nego većina
građana Srbije. Dakle, nije siromašan. Njemu možda treba obezbediti neku drugu
vrstu pomoći (pomoć u kući i sl.), ali to je već druga tema.
Drugi korak, koji mora da se
sprovodi paralelno sa prvim, je bolje targetiranje socijalnih kategorija. To
podrazumeva izradu socijalnih karti koje će precizno identifikovati i mapirati
socijalno ugrožene grupe i pojedince i kakva vrsta pomoći im je potrebna. To
nije veliki posao. U eri informacione tehnologije siguran sam da svi ti podaci
već postoje u nekim bazama, ali samo neko treba da sedne i da to poveže. Taj neko se, izgleda mi, još nije zaposlio u državnoj upravi. Tek kada imamo
jasne kriterijume i kada identifikujemo imenom i prezimenom socijalne
kategorije, možemo da kreiramo adekvatnu socijalnu politiku.
U međuvremenu, dok mi pričamo istu, davno poznatu
priču o reformi socijalne politike, neka četvoročlana porodica broji dane do
dedine penzije kako bi platila struju i komunalije. Istovremeno, neki advokat
upravo vadi potvrdu o svojim niskim (prijavljenim) prihodima kako bi njegovo
dete dobilo vrtić po subvencionisanoj ceni. Jer zašto ne bi iskoristio
blagodeti raskalašnog socijalnog sistema kada mu država to po zakonu omogućava.
U takvom sistemu, svi će na kraju biti „srećni“. Naravno, pod pretpostavkom da
deda ne umre do sledeće penzije.
Нема коментара:
Постави коментар