Četiri jahača fiskalne apokalipse

U prethodnih desetak godina vođena je fiskalna politika koja je kao rezultat imala rekordan rast javnog duga i jedan od najvećih fiskalnih deficit u Evropi. U velikom broju pogrešnih odluka, koje su na fiskalnom planu donošene u tom periodu, možemo izdvojiti neke koje su imale najveći finansijski "doprinos" ovako lošem stanju javnih finansija. Ja ih zovem „jahači fiskalne apokalipse“.

Prvi „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je nerealan rast plata i penzija u javnom sektoru. Naime, još 2004. godine, početkom vladavine Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića, došlo je do visokog rasta plata i penzija. Plata u javnom sektoru je u periodu do 2008. godine porasla 3,5 puta, a penzija oko 2,5 puta. Istovremeno, bez obzira na visoke stope rasta BDP, isti je porastao oko 1,9 puta. Dakle, očigledno je da se više trošilo nego što se zarađivalo. To je kao rezultat imalo rast rashoda za plate i penzije iz budžeta više od tri puta u 2008. u odnosu na 2003. godinu. Usled visokog privrednog rasta i visokih privatizacionih prihoda, koji su se delom koristili za rast plata i penzija, smatralo se da je ova putanja u skladu sa mogućnostima. A i bilo je politički popularno.

Posebno je zabrinjavajuće veoma visoko povećanje plata u junu 2006. i januaru 2007. godine koje je tadašnja Vlada Vojislava Koštunice uradila kako bi se „bolje pripremila“ za izbore. Prosečna plata u javnom sektoru je porasla tada za preko 30%! Nakon toga, Vlada Mirka Cvetkovića donosi odluku o povećanju penzija u 2008. i 2009. godini, kako bi se ispratio prethodni rast plata u javnom sektoru. Taj potez je, sećamo se, bio jedan od uslova koalicije okupljene oko SPS za ulazak u Vladu sa DS. Nerealan rast budžetskih rashoda za plate i penzije je za kratko zaustavljen 2009. i 2010. godine, kada su iste „zamrznute“. Međutim, nakon toga se rast nastavlja i traje do današnjih dana. Od 2004. do danas, izdvajanja za plate iz budžeta godišnje rastu u proseku za po 28 milijardi dinara, a za penzije za po 39 milijardi dinara, pri čemu je taj rast u proseku nešto veći u periodu do 2007. godine. Prema proceni, u periodu od deset godina, taj rast je bio veći od realno mogućeg rasta za skoro 300 milijardi dinara (oko 3 milijarde evra). Drugim rečima, potrošeno je preko 3 milijarde evra više iz budžeta za plate i penzije nego što su to bile realne fiskalne mogućnosti.

Drugi „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je Nacionalni investicioni plan. Tokom 2006. godine, tadašnja Vlada donosi odluku o započinjanju projekta Nacionalnog investicionog plana i raspodeli oko 1,6 milijardi evra kroz taj program. Obrazloženje tadašnjeg ministra finansija u Vladi Vojislava Koštunice, Mlađana Dinkića, je bilo da Srbija ima suficit i da ga treba potrošiti na investicije. Taj „suficit“ kako ga je Dinkić tada nazivao, u stvari je ono što je ostalo iz procesa privatizacije kad su se namirila sva gladna usta (poverioci oko 244 miliona evra, konsultanti i provizije čak 90 miliona evra, kursne razlike oko 14 miliona evra i dr.). Jednostavno rečeno, para je bilo na računu države i tražio se način kako da se te pare potroše jer se mandat Vlade završavao. Što reče onaj u „Maratoncima“, želeli su da vide koji je njihov deo zasluge za tako „dobru zaradu“. I tako je stvoren čuveni NIP.

Kroz NIP je od 2006. do 2012. godine, kada je on uslovno rečeno prekinut, potrošeno prema proceni oko 3 milijarde evra. Izvor tih sredstava su pored privatizacionih prihoda bili i krediti, ali i budžetska sredstva. Postavlja se pitanje kakav je rezultat imao NIP. U odgovoru na to pitanje, pozivam vas da se prisetite bar tri velika projekta koja su finansirana iz NIP-a. Pored čuvenih skijaških gondola na Kopaoniku (za koje sam siguran da je i privatni kapital bio zainteresovan, te nije bilo razloga da država u to investira) ja ću vam reći da je izgrađeno na desetine sportskih terena i školskih sala u mestima gde gotovo da nema đaka. Jednom rečju, pare su gotovo u potpunosti bačene bez ikakvog velikog i opipljivog rezultata kakav se očekuje od ovakvog projekta. Ipak, nisu baš „bez veze“ bačene pare.

Ekonomski posmatrano, rezultata nije bilo, ili su oni zanemarljivi. Politički posmatrano rezultat za određene političke partije je bio značajan. Ta sredstva su u velikoj meri iskorišćena u političke svrhe, za gradnju seoskih puteva, domova kulture, seoskih škola i dr. Da se razumemo, i to je možda potrebno, ali projekat ovog obima je morao da se skoncentriše na nacionalnu infrastrukturu. Koridor 10, na primer. O parama koje su završile u nečijim džepovima u tom procesu teško je argumentovano govoriti, pa ću to ovog puta preskočiti. Složićete se da je i toga verovatno bilo. Ukratko, sredstva su potrošena neproduktivno, a istovremeno su stvorena fiskalna očekivanja, povećani rashodi budžeta i potrošene rezerve. Da ne bude zabune, sve Vlade od 2006-2012. nisu bile preterano „gadljive“ na NIP, pa stoga snose i svoj deo odgovornosti.

Treći „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je izmena načina finansiranja lokalnih samouprava. Naime, 2007. je donet Zakon o finansiranju lokalne samouprave koji je postavio solidne osnove za održivo finansiranje lokalnog nivoa vlasti. Međutim, već 2009. godine počinje degradacija tog sistema kada se pod uticajem krize, lokalnim samoupravama nezakonito zakida jedan deo sredstava. Nakon toga, 2011. godine sistem finansiranja ustanovljen 2007. godine bukvalno se preko kolena menja, opet iz političkih razloga. U jeku priče o decentralizaciji i regionalizaciji, pod pritiskom Mlađana Dinkića, menja se Zakon u delu koji se tiče raspodele poreza na zarade zaposlenih. Iako je veći deo Vlade, uključujući samog premijera Cvetkovića i ministarku finansija Dijanu Dragutinović, bio protiv ove izmene, ona je ipak usvojena. Izmenama zakona iz 2011. godine značajna sredstva koja su do tada išla u centralni budžet preusmerena su u budžete lokalnih samouprava.

Cela ta stvar ne bi ni bila tako loša da su sa preusmeravanjem budžetskih sredstava preusmerene i obaveze. Taj deo je izostao iz prostog razloga jer se već početkom 2012. godine išlo na izbore i sistem je ostavljen nedorečen. Većina lokalnih samouprava je, našavši se odjednom sa značajnim budžetskim sredstvima, ta sredstva iskoristila za rast zaposlenosti u državnoj administraciji i rast zarada iste (ovo sam svojevremeno i ekonometrijski dokazao u svom doktoratu, pa ne bih sada posebno da obrazlažem). Sa druge strane, obaveze su ostale (održavanje puteva, na primer) i Ministarstvo finansija je moralo da izdvoji dodatna sredstva u budžetu za 2012. da bi iste pokrila. I tako je istovremeno centralni budžet ostao bez para, sa obavezama koje je do tada imao, a lokalna vlast je te iste pare neproduktivno potrošila. Procena je da je po ovom osnovu do danas gubitak budžeta preko 80 milijardi dinara ili oko 750 miliona evra. Gubici bi bili mnogo veći da Dinkić, postavši Ministar finansija, nije 2013. godine uzeo deo tih prihoda lokalnim samoupravama kroz smanjenje poreza na zaradu zaposlenih za 2 procentna poena.

Na kraju, kao i u biblijskoj priči o jahačima apokalipse, četvrti „jahač fiskalne apokalipse“ se jedini može precizno imenovati. To je bankrot. On dolazi kao posledica i poentira efekte prethodna tri jahača (ko ne zna originalnu priču o jahačima apokalipse preporučujem da pročita). Ukupan efekat prethodna tri „jahača“ je oko 7 milijardi evra, oko petine godišnjeg BDP-a ili oko trećine našeg javnog duga. I svakim danom nastavlja da raste, dok četvrti jahač polako ali sigurno stiže.