Nedostatak kolektivne svesti u Srbiji

Priča se da je obavljen jedan eksperiment u kome su u prostoriju stavili pet šimpanzi. Iz prostorije je vodio uzak hodnik na kraju koga se nalazila hrana. Videvši to, prvi majmun je potrčao ka hrani. Međutim, iz zidova su po njima počeli da prskaju hladnom vodom pod velikim pritiskom. Posle nekog vremena i više pokušaja da dođu do hrane, od kojih se svaki završavao prskanjem vodom, šimpanze su shvatile da ne treba da diraju hranu jer će u suprotnom biti kažnjene. Kada su posle nekog vremena iz prostorije izveli jednu, a uveli drugu šimpanzu, novajlija je odmah potrčao prema hrani. Ostali, znajući da će svi biti kažnjeni za njegov postupak sprečili su ga u tome. Na kraju je i on shvatio da ne treba dirati hranu jer će zbog toga biti kažnjen. Nije znao tačno zbog čega ga kažnjavaju, ali je to tako prihvatio kao normu ponašanja. Kroz nekoliko ponovljenih iteracija, zamenili su sve šimpanze koje su u prvom trenutku bile u prostoriji.

 

Kada su zamenili zadnju šimpanzu iz „prve postavke“ nova je naravno  odmah krenula prema hrani. Ostali počinju da je tuku i sprečavaju da to uradi. Oni sami ne znaju zašto to rade, ali znaju da su njih isto tako sprečavali drugi. Dakle, šimpanze koje se trenutno nalaze u prostoriji nikada nisu bile kažnjene za svoje postupke prskanjem hladnom vodom, ali su shvatile iz ponašanja drugih da hranu ne treba dirati. I prihvatile su to kao svoje ponašanje. To se zove je kolektivna svest.

 

Zašto sve ovo pišem? Nekada mi se čini da u Srbiji baš to fali. Kolektivna svest o tome šta treba, a šta ne treba raditi. Skoro svaki dan sretnem nekog koji istrese pikslu iz auta na sred puta ili baci smeće pored kontejnera. Bez trunke stida. O svesti da treba da se plaća porez, a da sa druge strane mora da se zna na šta se troše budžetska sredstva, nema ni reči. Još gore od toga što te svesti nema je to što se ista ne gradi. Porodice su uglavnom rasturene kao institucije društva, obrazovanje je na samom dnu, sistemski uništavano zadnjih 25 godina. Kako onda da očekujemo da se nešto promeni.

 

Ja volim da kažem „borite se znanjem“. U savremenom svetu informacionih komunikacija, informacija polako prestaje da bude izvor profita već javno dobro. Lako je doći do informacija, naravno ukoliko sistem to omogući. Time smo rešili jedan problem, dostupnost informacija i proverljivost istih. Tako na primer, kad Premijer kaže na TV da je stigao Arapski kredit „ovih dana“, vi lepo otvorite sajt Uprave za javni dug, pogledate podatke i vidite da informacija nije tačna jer se stanje javnog duga u prethodnih mesec dana nije promenilo za 1 milion dolara. Jednostavno. Dakle, ako želite da saznate i prihvatite istinu, lakše je doći do nje danas nego pre 20 ili 50 godina.

 

Ostaje da se reši drugi problem, nizak nivo obrazovanja ljudi. Šta vredi to što informacija može da se proveri kada nema ko da je proveri, ili ne zna kako? To je već komplikovano i ne može da se uradi preko noći. To je dugotrajan i mukotrpan proces. Pogotovu ako nema interesa da se isti sprovede, jer, lakše je upravljati nepismenim narodom. Obrazovani narod postavlja pitanja, traži odgovore. Šta je rešenje? Po meni, treba više raditi sa mlađim generacijama. Treba ih učiti da razmišljaju, da pitaju i da ne prihvataju stvari zdravo za gotovo. Ja ovde neću pričati o potrebnim reformama u oblasti obrazovanja, već u potrebi da oni koji znaju, to svoje znanje prenesu drugima, pre svega mladima. Na taj način, znanje postaje oružje za kontrolu vlasti i tera je da bude transparentna. I potrebno je vreme. Potrebno je da jedna generacija žrtvuje sebe učeći drugu generaciju kolektivnoj svesti. Utopijski zvuči, jasno mi je, ali bez toga nema napretka.

 

Dok takva svest ne sazri kod ljudi koji vode ili pretenduju da vode državu, setih se priče moga dede: „Ako vlast u Beču donese odluku da se od sutra ova ulica može prelaziti samo na rukama, u glavi prosečnog austrijanca će postojati samo dve opcije – da nauči da hoda na rukama ili da ne prelazi ulicu. Treća opcija ne postoji.“ Zašto? Zato što postoji poverenje u odluke vlasti i jaka institucionalna kontrola , to je stvarano decenijama.

Istine i zablude o javnom dugu Srbije

Velika diskusija se već mesecima vodi oko toga ko je kriv za visok javni dug Srbije. Pri tome se iznosi gomila pogrešnih argumenata sa različitih strana. Ideja ovog teksta je da ukaže na neke ekonomske činjenice koje se tiču najčešćih zabluda vezanih za javni dug Srbije.

Bankrotiraćemo zbog visokog javnog duga. NETAČNO.

Ne postoji jasna veza između visine javnog duga i bankrota jedne zemlje. Mnogi stručni radovi su rađeni na tu temu i zaključci su uglavnom isti: Visok javni dug je posledica, dok je uzrok uglavnom loša ekonomija. Primera radi, skoro sve zemlje koje su doživele bankrot u zadnjih 50 godina imale su relativno nizak javni dug pre ulaska u krizu. Isti je narastao tokom krize (izuzetak je Grčka). Sa druge strane, skoro sve zemlje stare članice EU imaju javni dug preko 80%, neke i preko 100%, ali siguran sam da nikada neće bankrotirati. Zašto? Zato što imaju jaku privredu koja može da podrži taj nivo duga. Dakle, nećemo bankrotirati zato što nam je javni dug preko 60% ili preko 80% već zato što neće biti para da finansiramo svoje tekuće obaveze. Šta to znači? Ako vi možete da pozajmite od nekog da bi meni vratili dug i da sa ostatkom preživite do kraja meseca, onda nećete bankrotirati. Bankrot nastupa tek onda kada više niko ne želi da vam da pare da meni vratite dug, a manje je bitno da li tada dugujete 50, 100 ili 150. Mi još nismo stigli do te tačke, ali je ona sve bliža.

Zadnje dve godine se zadužujemo da bi se razduživali. NETAČNO

Od 27. jula 2012. godine, kada je formirana Vlada Ivice Dačića, do 18. avgusta 2014. godine, prema podacima Uprave za javni dug, isti je porastao sa 15,47 na 21,67 milijardi evra. Dakle, javni dug je za dve godine porastao tačno 6,2 milijarde evra. Svako ko je i malo razuman shvata da je ovo neto povećanje duga. Mi smo se međutim u ovom periodu zadužili mnogo više od toga. Deo smo iskoristili za vraćanje starih kredita (dospelih hartija i otplatu dela Londonskog kluba), a ostatak smo potrošili za finansiranje tekućih rashoda. Zaključak je jasan. Zadnje dve godine se nismo zaduživali samo zato što smo morali da vraćamo stare dugove jer bi onda javni dug bio manji od onog iz 2012. godine, a ne veći za 6,2 milijarde evra. Zaduživali smo se za tekuću potrošnju. Naravno, sličan zaključak bi se izveo kada bi analizirali zaduženje u periodu 2008-2012. godina, sa jednom razlikom što smo se tada zaduživali i za kapitalne projekte. Sada toga nema.

Zadužujemo se da bi plaćali visoke kamate na kredite iz perioda pre 2012 godine. NETAČNO

Svako ko se malo razume u bankarstvo smejaće se na ovakvu izjavu. Naime, na kredite koje danas uzmete krećete odmah da plaćate kamatu (ako i postoji neki poček on se odnosi samo na glavnicu). Da to prevedem na jezik javnih finansija, na kredite koje uzmete u januaru, već tokom te iste godine plaćate kamatu. Slično je i sa prodajom državnih hartija, pogotovo onih koje su na period do 1 godine. Dospevaju iste te godine ili eventualno sledeće. Ako se u obzir uzme da je prosečno dospeće svih HoV u zadnje dve godine bilo oko 15 meseci (do kraja jula 2012. je bilo duže, oko 20 meseci), lako se dolazi do zaključka da se zadnje dve godine zadužujemo da bi vraćali i kamate iz prethodnog perioda i nove kamate. Šta je od toga dominantno predmet je za malo dublju analizu, ali meni se čini da se prosečni rokovi dospeća kredita i HoV skraćuju i da to značajno utiče na visinu rashoda za kamate. Dakle, za veliki rast rashoda za kamate kriva je pre svega rastuća dinamika zaduženja u periodu od 2009. godine, ali je rast brzine zaduživanja posle 2012. godine u velikoj meri doprineo tome.

Zadnje dve godine se zadužujemo jeftinije. DELIMIČNO TAČNO

Cena po kojoj se u nekom trenutku zadužujemo zavisi pre svega od trenutnog stanja na tržištu. Činjenica je da je situacija na svetskom tržištu bila lošija početkom 2012. u odnosu na danas i da danas postižemo nešto niže kamatne stope na domaće HoV. Sa druge strane, smanjena je i referentna kamatna stopa što je dodatno uticalo na pad kamatnih stopa na domaćem tržištu. Postoji i treći faktor koji se tiče skraćenja rokova dospeća, a znamo da kraći rok donosi i nižu kamatu, ali da ne ulazimo u detalje. Međutim, prestali smo gotovo u potpunosti da uzimamo kredite kod Međunarodnih finansijskih institucija (Svetska banka, EIB, EBRD i dr.). Ti krediti su daleko povoljniji od svega što trenutno može da se nađe na tržištu. Na primer, kamate na kredite Svetske banke koje smo uzimali do 2012. godine se kreću u rasponu od 0,5-1,5% godišnje. Slične su kamate na kredite EIB i EBRD, dok je ročnost u svim slučajevima duža od 10 godina (kod EIB u proseku skoro 20 godina). Ako se to uzme u obzir, a bez ulaženja u detaljnu analizu, može se zaključiti da je svaki taj kredit povoljniji od ovog Arapskog koji uzimamo za budžet, a daleko povoljniji od cene koju plaćamo špekulantima koji kupuju naše HoV. Zašto se onda ne zadužujemo kod Međunarodnih finansijskih institucija? Zato što oni ne daju pare da bi zauzvrat dobili hotel na Kopaoniku, već uslovljavaju strukturnim reformama koje mi više nismo u stanju da sprovedemo. Kada se sve uzme u obzir, veliko je pitanje da li se u proseku zadužujemo jeftinije sada ili pre 2012. godine. Ja bih rekao da je u proseku mrtva trka.

Zašto je monetarna politika Srbije u rovovima?

S vremena na vreme se pitam da li Srbija uopšte ima monetarnu politiku i svaki put dođem do istog zaključka - nema. Postoje svi elementi koji su potrebni – Centralna banka i Guverner, razni saveti, zakoni i drugi akti koji daju osnovu – ali suštinski, po meni, ne postoji monetarna politika. Znam da ni druge politike ne postoje, ili postoje samo na papiru, i znam da ja nisam neki ekspert za monetarnu politiku, ali ta stvar je toliko očigledna da i ja sa mojim skromnim znanjem mogu to da konstatujem.

 

Kako sam to zaključio? Pre par godina smo slučajno saznali da je NBS napustila politiku odbrane kursa i počela da cilja inflaciju. To je u redu, tehnički posmatrano, ali ako se setimo da je inflacija u periodu od 2007. do 2012. varirala u opsegu od 7-12%, a cilj je bio od 4-6%, postavlja se pitanje odgovornosti za loše sprovođenu politiku ciljane inflacije. Narodski rečeno, što su je uopšte ciljali inflaciju kad su je toliko promašili? Bolje da ništa nisu radili. Dodatno, em što su loše ciljali inflaciju, em je i kurs u tom periodu išao od 100 dinara na 75 dinara pa nazad na 118 dinara. Duplo golo, što bi se reklo. Niti stabilan kurs niti stabilna i niska inflacija što ukazuje na to da nema monetarne politike. Sve je to stihijski vođeno uz povremeno gašenje požara onoliko koliko može. A o tome da su za samo godinu dana propale „preko noći“ četiri banke, a da NBS ne vidi svoju odgovornost u tome, nekom drugom prilikom.

 

Posle 2012. godine, NBS je suštinski nastavila istu politiku, tipa „nahrani pse i ne diraj ništa“. To što je inflacija niska, to pozdravljam, ali nadam se da vam je jasno da to nije zasluga NBS. Inflacija je niska jer su spoljni faktori inflacije „stabilni“, pre svega cena hrane i energenata na svetskom tržištu. A i kontrolisane cene (struja, gas i komunalije) nisu značajno rasle.

 

Međutim, ono što je po meni opasnije i od inflacije, divljanja kursa, propadanja banaka i kolapsa monetarnog sistema je strah da do toga može da dođe. „U strahu su velike oči“ kaže izreka. NBS je to dovela do savršenstva – ne radi ništa iako su nam inflacija i deficit platnog bilansa na istorijski niskom nivou. Zašto? Pa možda nešto krene loše pa će vas optužiti da ste vi krivi za to. Ovako, kriv je neko drugi, uglavnom spoljni faktor, novinari, društvene mreže (sledeći su verovatno vanzemaljci), samo ne rukovodstvo NBS. Kako i može biti kad se ničim i ne bavi.

 

Šta može da se uradi? Mi imamo situaciju u kojoj je inflacija niska, skoro nula, platnobilansni deficit oko 3-4% BDP (nekad bio i 20%), ali i dalje imamo referentnu kamatnu stopu (to je cena po kojoj banke pozajmljuju dinare od NBS) 8,5%. Ako se uzme u obzir da su referentne kamatne stope centralnih banaka EU, Švajcarske, SAD u Velike Britanije na nivou između nula i 0,5% postavlja se pitanje zašto je kod nas visoka i šta su posledice takve politike. Prva posledica je što banke, i uopšte finansijske institucije, nisu zainteresovane da sredstva plasiraju privredi i građanima (osim kroz veoma skupe kredite), već ista plasiraju državi kupujući hartije od vrednosti. Nema nikakvog rizika, kamata solidna (5-8%), rokovi uglavnom kratki (od tri meseca do godinu dana, retko duže), nema poreza, tako da je visoka dobit zagarantovana. Privreda je tako uskraćena povoljnih kredita u domaćoj valuti.

 

Druga posledica su visoki troškovi kamata za državu. Rashodi za kamate rastu zadnjih par godina po 30-40% godišnje i skoro su 10% svih rashoda. Loša fiskalna politika je do toga dovela, slažem se, ali monetarna ni na koji način ne doprinosi da se taj problem ublaži. Treća posledica (doduše indirektna) je visok stepen „euroizacije“ privrede Srbije. Hteli to mi ili ne, ali Srbija će bar još 20 godina koristiti dinar kao sredstvo plaćanja. Sada je pravo vreme da se poradi na dinarizaciji privrede i izbacivanju evra iz upotrebe. U protivnom, imaćemo ozbiljan valutni problem narednih 20 godina. Neke zemlje poput Slovenije i Poljske uspešno su sprovele ovaj proces. Ne vidim zašto ne bismo mogli i mi. Ima još nekih negativnih efekata ovakve politike, ali su po meni ova tri najveća.

 

Šta je predlog? Treba razmisliti o značajnom smanjenju referentne stope na, npr, 2%. Znam da će se javiti mnogi i reći „ali kurs, inflacija, čime, kako…?“. Strah je opravdan, ali ako se uvek budemo plašili, nikada ništa sprovesti nećemo. Moja procena je da u Srbiji postoji oko 2 milijarde evra špekulativnog kapitala koji se vrti u HoV. Srbija ima dovoljno deviznih rezervi da sačuva kurs od divljanja koje mogu da prouzrokuju ti špekulanti (mada ne bi bilo loše da on malo depresira). Šta će banke da urade sa tim milijardama evra kad ih kupe? Da nose u Nemačku i ulože u njihove hartije po 0,1%? Ma kakvi. Ostaće ovde. Ako ih još malo pritisnemo da ne mogu tako lako da ih iznesu napolje, oni će biti prinuđeni da iste ponovo zamene za dinare (što će stabilizovati kurs) i te dinare brže bolje ponude privredi i građanima kroz kredite.

 

Naravno, ovo je samo grub koncept. Imalo bi tu još mnogo da se razmišlja i radi, ali bitna je ideja. Slovencima je trebalo 6 godina da uvedu tolar, ni iz čega, ali su uspeli. I uspeli su još jednom posle toga kada su uveli evro. Da li ih je to koštalo? Jeste. Da li ih je koštalo manje nego da su ostali u dvovalutnoj ekonomiji? Mnogo manje.

 

Šta je potrebno? Potrebno je da prvo neko stisne petlju za tu meru, da osmisli program, mere zaštite i podsticaja (ako je potrebno) da ima ljude da isti sprovede i da donese odluku bez mnogo najave i diskusije. Očekivanja su jako bitna i ova mera mora da se sprovede brzo i bez mnogo pompe. Inače će svi pobeći pre nego što ste počeli. A pre svega toga, potrebno je da neko ozbiljno sedne i proanalizira ovaj koncept, troškove i koristi. Možda se na kraju ispostavi da je neostvariv. Ali i to je već neki zaključak. Ja sam uveren da je itekako ostvariv i da je sada pravo vreme za njega.