Zašto je monetarna politika Srbije u rovovima?

S vremena na vreme se pitam da li Srbija uopšte ima monetarnu politiku i svaki put dođem do istog zaključka - nema. Postoje svi elementi koji su potrebni – Centralna banka i Guverner, razni saveti, zakoni i drugi akti koji daju osnovu – ali suštinski, po meni, ne postoji monetarna politika. Znam da ni druge politike ne postoje, ili postoje samo na papiru, i znam da ja nisam neki ekspert za monetarnu politiku, ali ta stvar je toliko očigledna da i ja sa mojim skromnim znanjem mogu to da konstatujem.

 

Kako sam to zaključio? Pre par godina smo slučajno saznali da je NBS napustila politiku odbrane kursa i počela da cilja inflaciju. To je u redu, tehnički posmatrano, ali ako se setimo da je inflacija u periodu od 2007. do 2012. varirala u opsegu od 7-12%, a cilj je bio od 4-6%, postavlja se pitanje odgovornosti za loše sprovođenu politiku ciljane inflacije. Narodski rečeno, što su je uopšte ciljali inflaciju kad su je toliko promašili? Bolje da ništa nisu radili. Dodatno, em što su loše ciljali inflaciju, em je i kurs u tom periodu išao od 100 dinara na 75 dinara pa nazad na 118 dinara. Duplo golo, što bi se reklo. Niti stabilan kurs niti stabilna i niska inflacija što ukazuje na to da nema monetarne politike. Sve je to stihijski vođeno uz povremeno gašenje požara onoliko koliko može. A o tome da su za samo godinu dana propale „preko noći“ četiri banke, a da NBS ne vidi svoju odgovornost u tome, nekom drugom prilikom.

 

Posle 2012. godine, NBS je suštinski nastavila istu politiku, tipa „nahrani pse i ne diraj ništa“. To što je inflacija niska, to pozdravljam, ali nadam se da vam je jasno da to nije zasluga NBS. Inflacija je niska jer su spoljni faktori inflacije „stabilni“, pre svega cena hrane i energenata na svetskom tržištu. A i kontrolisane cene (struja, gas i komunalije) nisu značajno rasle.

 

Međutim, ono što je po meni opasnije i od inflacije, divljanja kursa, propadanja banaka i kolapsa monetarnog sistema je strah da do toga može da dođe. „U strahu su velike oči“ kaže izreka. NBS je to dovela do savršenstva – ne radi ništa iako su nam inflacija i deficit platnog bilansa na istorijski niskom nivou. Zašto? Pa možda nešto krene loše pa će vas optužiti da ste vi krivi za to. Ovako, kriv je neko drugi, uglavnom spoljni faktor, novinari, društvene mreže (sledeći su verovatno vanzemaljci), samo ne rukovodstvo NBS. Kako i može biti kad se ničim i ne bavi.

 

Šta može da se uradi? Mi imamo situaciju u kojoj je inflacija niska, skoro nula, platnobilansni deficit oko 3-4% BDP (nekad bio i 20%), ali i dalje imamo referentnu kamatnu stopu (to je cena po kojoj banke pozajmljuju dinare od NBS) 8,5%. Ako se uzme u obzir da su referentne kamatne stope centralnih banaka EU, Švajcarske, SAD u Velike Britanije na nivou između nula i 0,5% postavlja se pitanje zašto je kod nas visoka i šta su posledice takve politike. Prva posledica je što banke, i uopšte finansijske institucije, nisu zainteresovane da sredstva plasiraju privredi i građanima (osim kroz veoma skupe kredite), već ista plasiraju državi kupujući hartije od vrednosti. Nema nikakvog rizika, kamata solidna (5-8%), rokovi uglavnom kratki (od tri meseca do godinu dana, retko duže), nema poreza, tako da je visoka dobit zagarantovana. Privreda je tako uskraćena povoljnih kredita u domaćoj valuti.

 

Druga posledica su visoki troškovi kamata za državu. Rashodi za kamate rastu zadnjih par godina po 30-40% godišnje i skoro su 10% svih rashoda. Loša fiskalna politika je do toga dovela, slažem se, ali monetarna ni na koji način ne doprinosi da se taj problem ublaži. Treća posledica (doduše indirektna) je visok stepen „euroizacije“ privrede Srbije. Hteli to mi ili ne, ali Srbija će bar još 20 godina koristiti dinar kao sredstvo plaćanja. Sada je pravo vreme da se poradi na dinarizaciji privrede i izbacivanju evra iz upotrebe. U protivnom, imaćemo ozbiljan valutni problem narednih 20 godina. Neke zemlje poput Slovenije i Poljske uspešno su sprovele ovaj proces. Ne vidim zašto ne bismo mogli i mi. Ima još nekih negativnih efekata ovakve politike, ali su po meni ova tri najveća.

 

Šta je predlog? Treba razmisliti o značajnom smanjenju referentne stope na, npr, 2%. Znam da će se javiti mnogi i reći „ali kurs, inflacija, čime, kako…?“. Strah je opravdan, ali ako se uvek budemo plašili, nikada ništa sprovesti nećemo. Moja procena je da u Srbiji postoji oko 2 milijarde evra špekulativnog kapitala koji se vrti u HoV. Srbija ima dovoljno deviznih rezervi da sačuva kurs od divljanja koje mogu da prouzrokuju ti špekulanti (mada ne bi bilo loše da on malo depresira). Šta će banke da urade sa tim milijardama evra kad ih kupe? Da nose u Nemačku i ulože u njihove hartije po 0,1%? Ma kakvi. Ostaće ovde. Ako ih još malo pritisnemo da ne mogu tako lako da ih iznesu napolje, oni će biti prinuđeni da iste ponovo zamene za dinare (što će stabilizovati kurs) i te dinare brže bolje ponude privredi i građanima kroz kredite.

 

Naravno, ovo je samo grub koncept. Imalo bi tu još mnogo da se razmišlja i radi, ali bitna je ideja. Slovencima je trebalo 6 godina da uvedu tolar, ni iz čega, ali su uspeli. I uspeli su još jednom posle toga kada su uveli evro. Da li ih je to koštalo? Jeste. Da li ih je koštalo manje nego da su ostali u dvovalutnoj ekonomiji? Mnogo manje.

 

Šta je potrebno? Potrebno je da prvo neko stisne petlju za tu meru, da osmisli program, mere zaštite i podsticaja (ako je potrebno) da ima ljude da isti sprovede i da donese odluku bez mnogo najave i diskusije. Očekivanja su jako bitna i ova mera mora da se sprovede brzo i bez mnogo pompe. Inače će svi pobeći pre nego što ste počeli. A pre svega toga, potrebno je da neko ozbiljno sedne i proanalizira ovaj koncept, troškove i koristi. Možda se na kraju ispostavi da je neostvariv. Ali i to je već neki zaključak. Ja sam uveren da je itekako ostvariv i da je sada pravo vreme za njega.