Nedostatak kolektivne svesti u Srbiji

Priča se da je obavljen jedan eksperiment u kome su u prostoriju stavili pet šimpanzi. Iz prostorije je vodio uzak hodnik na kraju koga se nalazila hrana. Videvši to, prvi majmun je potrčao ka hrani. Međutim, iz zidova su po njima počeli da prskaju hladnom vodom pod velikim pritiskom. Posle nekog vremena i više pokušaja da dođu do hrane, od kojih se svaki završavao prskanjem vodom, šimpanze su shvatile da ne treba da diraju hranu jer će u suprotnom biti kažnjene. Kada su posle nekog vremena iz prostorije izveli jednu, a uveli drugu šimpanzu, novajlija je odmah potrčao prema hrani. Ostali, znajući da će svi biti kažnjeni za njegov postupak sprečili su ga u tome. Na kraju je i on shvatio da ne treba dirati hranu jer će zbog toga biti kažnjen. Nije znao tačno zbog čega ga kažnjavaju, ali je to tako prihvatio kao normu ponašanja. Kroz nekoliko ponovljenih iteracija, zamenili su sve šimpanze koje su u prvom trenutku bile u prostoriji.

 

Kada su zamenili zadnju šimpanzu iz „prve postavke“ nova je naravno  odmah krenula prema hrani. Ostali počinju da je tuku i sprečavaju da to uradi. Oni sami ne znaju zašto to rade, ali znaju da su njih isto tako sprečavali drugi. Dakle, šimpanze koje se trenutno nalaze u prostoriji nikada nisu bile kažnjene za svoje postupke prskanjem hladnom vodom, ali su shvatile iz ponašanja drugih da hranu ne treba dirati. I prihvatile su to kao svoje ponašanje. To se zove je kolektivna svest.

 

Zašto sve ovo pišem? Nekada mi se čini da u Srbiji baš to fali. Kolektivna svest o tome šta treba, a šta ne treba raditi. Skoro svaki dan sretnem nekog koji istrese pikslu iz auta na sred puta ili baci smeće pored kontejnera. Bez trunke stida. O svesti da treba da se plaća porez, a da sa druge strane mora da se zna na šta se troše budžetska sredstva, nema ni reči. Još gore od toga što te svesti nema je to što se ista ne gradi. Porodice su uglavnom rasturene kao institucije društva, obrazovanje je na samom dnu, sistemski uništavano zadnjih 25 godina. Kako onda da očekujemo da se nešto promeni.

 

Ja volim da kažem „borite se znanjem“. U savremenom svetu informacionih komunikacija, informacija polako prestaje da bude izvor profita već javno dobro. Lako je doći do informacija, naravno ukoliko sistem to omogući. Time smo rešili jedan problem, dostupnost informacija i proverljivost istih. Tako na primer, kad Premijer kaže na TV da je stigao Arapski kredit „ovih dana“, vi lepo otvorite sajt Uprave za javni dug, pogledate podatke i vidite da informacija nije tačna jer se stanje javnog duga u prethodnih mesec dana nije promenilo za 1 milion dolara. Jednostavno. Dakle, ako želite da saznate i prihvatite istinu, lakše je doći do nje danas nego pre 20 ili 50 godina.

 

Ostaje da se reši drugi problem, nizak nivo obrazovanja ljudi. Šta vredi to što informacija može da se proveri kada nema ko da je proveri, ili ne zna kako? To je već komplikovano i ne može da se uradi preko noći. To je dugotrajan i mukotrpan proces. Pogotovu ako nema interesa da se isti sprovede, jer, lakše je upravljati nepismenim narodom. Obrazovani narod postavlja pitanja, traži odgovore. Šta je rešenje? Po meni, treba više raditi sa mlađim generacijama. Treba ih učiti da razmišljaju, da pitaju i da ne prihvataju stvari zdravo za gotovo. Ja ovde neću pričati o potrebnim reformama u oblasti obrazovanja, već u potrebi da oni koji znaju, to svoje znanje prenesu drugima, pre svega mladima. Na taj način, znanje postaje oružje za kontrolu vlasti i tera je da bude transparentna. I potrebno je vreme. Potrebno je da jedna generacija žrtvuje sebe učeći drugu generaciju kolektivnoj svesti. Utopijski zvuči, jasno mi je, ali bez toga nema napretka.

 

Dok takva svest ne sazri kod ljudi koji vode ili pretenduju da vode državu, setih se priče moga dede: „Ako vlast u Beču donese odluku da se od sutra ova ulica može prelaziti samo na rukama, u glavi prosečnog austrijanca će postojati samo dve opcije – da nauči da hoda na rukama ili da ne prelazi ulicu. Treća opcija ne postoji.“ Zašto? Zato što postoji poverenje u odluke vlasti i jaka institucionalna kontrola , to je stvarano decenijama.

Istine i zablude o javnom dugu Srbije

Velika diskusija se već mesecima vodi oko toga ko je kriv za visok javni dug Srbije. Pri tome se iznosi gomila pogrešnih argumenata sa različitih strana. Ideja ovog teksta je da ukaže na neke ekonomske činjenice koje se tiču najčešćih zabluda vezanih za javni dug Srbije.

Bankrotiraćemo zbog visokog javnog duga. NETAČNO.

Ne postoji jasna veza između visine javnog duga i bankrota jedne zemlje. Mnogi stručni radovi su rađeni na tu temu i zaključci su uglavnom isti: Visok javni dug je posledica, dok je uzrok uglavnom loša ekonomija. Primera radi, skoro sve zemlje koje su doživele bankrot u zadnjih 50 godina imale su relativno nizak javni dug pre ulaska u krizu. Isti je narastao tokom krize (izuzetak je Grčka). Sa druge strane, skoro sve zemlje stare članice EU imaju javni dug preko 80%, neke i preko 100%, ali siguran sam da nikada neće bankrotirati. Zašto? Zato što imaju jaku privredu koja može da podrži taj nivo duga. Dakle, nećemo bankrotirati zato što nam je javni dug preko 60% ili preko 80% već zato što neće biti para da finansiramo svoje tekuće obaveze. Šta to znači? Ako vi možete da pozajmite od nekog da bi meni vratili dug i da sa ostatkom preživite do kraja meseca, onda nećete bankrotirati. Bankrot nastupa tek onda kada više niko ne želi da vam da pare da meni vratite dug, a manje je bitno da li tada dugujete 50, 100 ili 150. Mi još nismo stigli do te tačke, ali je ona sve bliža.

Zadnje dve godine se zadužujemo da bi se razduživali. NETAČNO

Od 27. jula 2012. godine, kada je formirana Vlada Ivice Dačića, do 18. avgusta 2014. godine, prema podacima Uprave za javni dug, isti je porastao sa 15,47 na 21,67 milijardi evra. Dakle, javni dug je za dve godine porastao tačno 6,2 milijarde evra. Svako ko je i malo razuman shvata da je ovo neto povećanje duga. Mi smo se međutim u ovom periodu zadužili mnogo više od toga. Deo smo iskoristili za vraćanje starih kredita (dospelih hartija i otplatu dela Londonskog kluba), a ostatak smo potrošili za finansiranje tekućih rashoda. Zaključak je jasan. Zadnje dve godine se nismo zaduživali samo zato što smo morali da vraćamo stare dugove jer bi onda javni dug bio manji od onog iz 2012. godine, a ne veći za 6,2 milijarde evra. Zaduživali smo se za tekuću potrošnju. Naravno, sličan zaključak bi se izveo kada bi analizirali zaduženje u periodu 2008-2012. godina, sa jednom razlikom što smo se tada zaduživali i za kapitalne projekte. Sada toga nema.

Zadužujemo se da bi plaćali visoke kamate na kredite iz perioda pre 2012 godine. NETAČNO

Svako ko se malo razume u bankarstvo smejaće se na ovakvu izjavu. Naime, na kredite koje danas uzmete krećete odmah da plaćate kamatu (ako i postoji neki poček on se odnosi samo na glavnicu). Da to prevedem na jezik javnih finansija, na kredite koje uzmete u januaru, već tokom te iste godine plaćate kamatu. Slično je i sa prodajom državnih hartija, pogotovo onih koje su na period do 1 godine. Dospevaju iste te godine ili eventualno sledeće. Ako se u obzir uzme da je prosečno dospeće svih HoV u zadnje dve godine bilo oko 15 meseci (do kraja jula 2012. je bilo duže, oko 20 meseci), lako se dolazi do zaključka da se zadnje dve godine zadužujemo da bi vraćali i kamate iz prethodnog perioda i nove kamate. Šta je od toga dominantno predmet je za malo dublju analizu, ali meni se čini da se prosečni rokovi dospeća kredita i HoV skraćuju i da to značajno utiče na visinu rashoda za kamate. Dakle, za veliki rast rashoda za kamate kriva je pre svega rastuća dinamika zaduženja u periodu od 2009. godine, ali je rast brzine zaduživanja posle 2012. godine u velikoj meri doprineo tome.

Zadnje dve godine se zadužujemo jeftinije. DELIMIČNO TAČNO

Cena po kojoj se u nekom trenutku zadužujemo zavisi pre svega od trenutnog stanja na tržištu. Činjenica je da je situacija na svetskom tržištu bila lošija početkom 2012. u odnosu na danas i da danas postižemo nešto niže kamatne stope na domaće HoV. Sa druge strane, smanjena je i referentna kamatna stopa što je dodatno uticalo na pad kamatnih stopa na domaćem tržištu. Postoji i treći faktor koji se tiče skraćenja rokova dospeća, a znamo da kraći rok donosi i nižu kamatu, ali da ne ulazimo u detalje. Međutim, prestali smo gotovo u potpunosti da uzimamo kredite kod Međunarodnih finansijskih institucija (Svetska banka, EIB, EBRD i dr.). Ti krediti su daleko povoljniji od svega što trenutno može da se nađe na tržištu. Na primer, kamate na kredite Svetske banke koje smo uzimali do 2012. godine se kreću u rasponu od 0,5-1,5% godišnje. Slične su kamate na kredite EIB i EBRD, dok je ročnost u svim slučajevima duža od 10 godina (kod EIB u proseku skoro 20 godina). Ako se to uzme u obzir, a bez ulaženja u detaljnu analizu, može se zaključiti da je svaki taj kredit povoljniji od ovog Arapskog koji uzimamo za budžet, a daleko povoljniji od cene koju plaćamo špekulantima koji kupuju naše HoV. Zašto se onda ne zadužujemo kod Međunarodnih finansijskih institucija? Zato što oni ne daju pare da bi zauzvrat dobili hotel na Kopaoniku, već uslovljavaju strukturnim reformama koje mi više nismo u stanju da sprovedemo. Kada se sve uzme u obzir, veliko je pitanje da li se u proseku zadužujemo jeftinije sada ili pre 2012. godine. Ja bih rekao da je u proseku mrtva trka.

Zašto je monetarna politika Srbije u rovovima?

S vremena na vreme se pitam da li Srbija uopšte ima monetarnu politiku i svaki put dođem do istog zaključka - nema. Postoje svi elementi koji su potrebni – Centralna banka i Guverner, razni saveti, zakoni i drugi akti koji daju osnovu – ali suštinski, po meni, ne postoji monetarna politika. Znam da ni druge politike ne postoje, ili postoje samo na papiru, i znam da ja nisam neki ekspert za monetarnu politiku, ali ta stvar je toliko očigledna da i ja sa mojim skromnim znanjem mogu to da konstatujem.

 

Kako sam to zaključio? Pre par godina smo slučajno saznali da je NBS napustila politiku odbrane kursa i počela da cilja inflaciju. To je u redu, tehnički posmatrano, ali ako se setimo da je inflacija u periodu od 2007. do 2012. varirala u opsegu od 7-12%, a cilj je bio od 4-6%, postavlja se pitanje odgovornosti za loše sprovođenu politiku ciljane inflacije. Narodski rečeno, što su je uopšte ciljali inflaciju kad su je toliko promašili? Bolje da ništa nisu radili. Dodatno, em što su loše ciljali inflaciju, em je i kurs u tom periodu išao od 100 dinara na 75 dinara pa nazad na 118 dinara. Duplo golo, što bi se reklo. Niti stabilan kurs niti stabilna i niska inflacija što ukazuje na to da nema monetarne politike. Sve je to stihijski vođeno uz povremeno gašenje požara onoliko koliko može. A o tome da su za samo godinu dana propale „preko noći“ četiri banke, a da NBS ne vidi svoju odgovornost u tome, nekom drugom prilikom.

 

Posle 2012. godine, NBS je suštinski nastavila istu politiku, tipa „nahrani pse i ne diraj ništa“. To što je inflacija niska, to pozdravljam, ali nadam se da vam je jasno da to nije zasluga NBS. Inflacija je niska jer su spoljni faktori inflacije „stabilni“, pre svega cena hrane i energenata na svetskom tržištu. A i kontrolisane cene (struja, gas i komunalije) nisu značajno rasle.

 

Međutim, ono što je po meni opasnije i od inflacije, divljanja kursa, propadanja banaka i kolapsa monetarnog sistema je strah da do toga može da dođe. „U strahu su velike oči“ kaže izreka. NBS je to dovela do savršenstva – ne radi ništa iako su nam inflacija i deficit platnog bilansa na istorijski niskom nivou. Zašto? Pa možda nešto krene loše pa će vas optužiti da ste vi krivi za to. Ovako, kriv je neko drugi, uglavnom spoljni faktor, novinari, društvene mreže (sledeći su verovatno vanzemaljci), samo ne rukovodstvo NBS. Kako i može biti kad se ničim i ne bavi.

 

Šta može da se uradi? Mi imamo situaciju u kojoj je inflacija niska, skoro nula, platnobilansni deficit oko 3-4% BDP (nekad bio i 20%), ali i dalje imamo referentnu kamatnu stopu (to je cena po kojoj banke pozajmljuju dinare od NBS) 8,5%. Ako se uzme u obzir da su referentne kamatne stope centralnih banaka EU, Švajcarske, SAD u Velike Britanije na nivou između nula i 0,5% postavlja se pitanje zašto je kod nas visoka i šta su posledice takve politike. Prva posledica je što banke, i uopšte finansijske institucije, nisu zainteresovane da sredstva plasiraju privredi i građanima (osim kroz veoma skupe kredite), već ista plasiraju državi kupujući hartije od vrednosti. Nema nikakvog rizika, kamata solidna (5-8%), rokovi uglavnom kratki (od tri meseca do godinu dana, retko duže), nema poreza, tako da je visoka dobit zagarantovana. Privreda je tako uskraćena povoljnih kredita u domaćoj valuti.

 

Druga posledica su visoki troškovi kamata za državu. Rashodi za kamate rastu zadnjih par godina po 30-40% godišnje i skoro su 10% svih rashoda. Loša fiskalna politika je do toga dovela, slažem se, ali monetarna ni na koji način ne doprinosi da se taj problem ublaži. Treća posledica (doduše indirektna) je visok stepen „euroizacije“ privrede Srbije. Hteli to mi ili ne, ali Srbija će bar još 20 godina koristiti dinar kao sredstvo plaćanja. Sada je pravo vreme da se poradi na dinarizaciji privrede i izbacivanju evra iz upotrebe. U protivnom, imaćemo ozbiljan valutni problem narednih 20 godina. Neke zemlje poput Slovenije i Poljske uspešno su sprovele ovaj proces. Ne vidim zašto ne bismo mogli i mi. Ima još nekih negativnih efekata ovakve politike, ali su po meni ova tri najveća.

 

Šta je predlog? Treba razmisliti o značajnom smanjenju referentne stope na, npr, 2%. Znam da će se javiti mnogi i reći „ali kurs, inflacija, čime, kako…?“. Strah je opravdan, ali ako se uvek budemo plašili, nikada ništa sprovesti nećemo. Moja procena je da u Srbiji postoji oko 2 milijarde evra špekulativnog kapitala koji se vrti u HoV. Srbija ima dovoljno deviznih rezervi da sačuva kurs od divljanja koje mogu da prouzrokuju ti špekulanti (mada ne bi bilo loše da on malo depresira). Šta će banke da urade sa tim milijardama evra kad ih kupe? Da nose u Nemačku i ulože u njihove hartije po 0,1%? Ma kakvi. Ostaće ovde. Ako ih još malo pritisnemo da ne mogu tako lako da ih iznesu napolje, oni će biti prinuđeni da iste ponovo zamene za dinare (što će stabilizovati kurs) i te dinare brže bolje ponude privredi i građanima kroz kredite.

 

Naravno, ovo je samo grub koncept. Imalo bi tu još mnogo da se razmišlja i radi, ali bitna je ideja. Slovencima je trebalo 6 godina da uvedu tolar, ni iz čega, ali su uspeli. I uspeli su još jednom posle toga kada su uveli evro. Da li ih je to koštalo? Jeste. Da li ih je koštalo manje nego da su ostali u dvovalutnoj ekonomiji? Mnogo manje.

 

Šta je potrebno? Potrebno je da prvo neko stisne petlju za tu meru, da osmisli program, mere zaštite i podsticaja (ako je potrebno) da ima ljude da isti sprovede i da donese odluku bez mnogo najave i diskusije. Očekivanja su jako bitna i ova mera mora da se sprovede brzo i bez mnogo pompe. Inače će svi pobeći pre nego što ste počeli. A pre svega toga, potrebno je da neko ozbiljno sedne i proanalizira ovaj koncept, troškove i koristi. Možda se na kraju ispostavi da je neostvariv. Ali i to je već neki zaključak. Ja sam uveren da je itekako ostvariv i da je sada pravo vreme za njega.

Kako spasiti fiskalnu politiku od kolapsa?

Ima mnogo razloga zašto zvono nije zvonilo, ali prvi i osnovni je zato što nema zvona. Isto tako postoji mnoštvo uzroka fiskalne nestabilnosti, visokog deficita i javnog duga, ali prvi i osnovni je po meni niska ekonomska aktivnost. Ekonomska aktivnost Srbije je dva puta manja od iste u Hrvatskoj, tri puta manja nego u Sloveniji.  Veća ekonomska aktivnost povlači za sobom veći promet, veći PDV i druge poreze i puniju kasu. Građani rade, zarađuju, troše i ponovo pune budžet porezima. Ako nema ekonomske aktivnosti, nema ni naplate poreza, barem je tako u normalnim zemljama. Ako je to osnovni razlog, šta je potrebno da se uradi da bi se ekonomska aktivnost povećala i time indirektno sprečio dalji rast poreskih opterećenja i smanjenje plata i penzija?

Po meni, široko posmatrano, dve su grupe izvora rešenja za ovaj problem. Prvi izvor rešenja su strane investicije. Možemo da pričamo šta hoćemo, ali bez stranog kapitala Srbija ne može da se razvije. Zašto? Nije to pitanje samo para već i tržišta. Ako nemate tržište za vaš proizvod, džaba sve pare ovog sveta. Kako do stranih investicija. Moramo da ih "jurimo" po svetu, nema druge. Ja lično mislim da onaj Dinkićev koncept ekonomskih savetnika nije bio toliko loš, samo smo mi odustali od toga jer smo bili nesposobni da ga primenimo na pravi način. Imamo diplomatska predstavništva u svim značajnim državama, predstavništva Privredne komore, Misiju u Briselu. Sve to treba iskoristiti i osnažiti u cilju promovisanja Srbije kao investicione destinacije.

Da bismo Srbiju mogli da promovišemo kao dobru investicionu destinaciju, moramo da omogućimo atraktivne uslove poslovanja. To ne podrazumeva skupe subvencije, već olakšavanje procedure izdavanja raznih vrsta dozvola (od građevinskih do izvoznih), zaštitu konkurencije, borbu protiv korupcije i sive ekonomije, reforma poreske politike, ukidanje kvazi-poreskih nameta i naknada i još mnogo toga. Dok se ne reše sva ta pitanja, mogući su drugi podsticaji investicijama, ali samo u ograničenom obimu i trajanju. Ovde je važno napomenuti da ne postoji ni jedna zemlja u Evropi koja ne podstiče svoju privredu, direktno ili indirektno, ali da to svakako ne treba da bude ideja vodilja za Srbiju. Ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što smo siromašni i para nema dovoljno, pa naše komparativne prednosti treba da zasnivamo na atraktivnom ambijentu za poslovanje, pre nego na izdašnim subvencijama. Da rezimiram, ne subvencije, da konkurentan poslovni ambijent, ali dok se on ne stvori, mogući su određeni podsticajni programi.

Drugi grupa izvora rešenja za problem male ekonomske aktivnosti je podsticanje razvoja domaće privrede. Pored poslovnog ambijenta, koji je već gore pomenut, država mora i finansijski da pomogne razvoj malih i srednjih kompanija u zemlji. Velikim kompanijama je dovoljno rešiti problem poslovnog ambijenta, a zbog svoje veličine dostupna su im i finansiranja iz inostranstva (tzv. kros-borderi). Ali malim preduzećima je to u glavnom nedostupno, pa su okrenuti domaćem bankarskom sektoru. Smatram da država ni u kom slučaju ne sme direktno da deli pare privredi. Država treba kroz neku instituciju (npr. Razvojnu banku) da obezbedi bankama dugoročni izvor finansiranja i povoljna sredstva. To je princip po kome je nastao i funkcioniše Nemački KfW.

Dakle, država uzme sredstva od EIB, EBRD, ili nekog trećeg, na 15-20 godina po 1-2% i preko Razvojne banke, plasira ta sredstva komercijalnim bankama. One imaju obavezu da ih plasiraju privredi i da dodatno angažuju svoja sredstava kroz taj program. Time bi se sa 500 miliona dobio program od 2 milijarde evra za domaća mala i srednja preduzeća kroz koji bi se ista finansirala na 5-7 godina (za kapitalne investicije i duže) sa kamatom do 5-6% i počekom od dve do tri godine. Rizik snosi privatni sektor, koji i odlučuje o plasmanima. Država samo aje smernice i određuje limite. Moguće i su tu i još neke mere, poput garancija za izvoz, za izvođenje radova u inostranstvu i sl. Ali da ne širim priču.

Ima naravno još mnogo mera koje mogu da pomognu da se privreda stavi na noge kao i mnogo preduslova za to, poput rešavanja problema imovinskih i svojinskih prava. Ali kao što rekoh na početku priče, prvo moramo da stvorimo privredu.

Investitori iz Marinkove bare

„Meni ovi Arapi liče na one cigane iz Marinkove bare“, reče vidno iznerviran jedan moj poznanik videvši arapske investitore na TV. „Ma nemoj tako.“, kažem ja, „Ipak je ceo državni vrh stao iza toga, a sam premijer obećao“. „Ma obećao je on svašta nešto, ali…“, mumlajući sebi u bradu ode u sobu da otvori još jedno pivo. Razumem čoveka, kažem sebi. Revoltiran je. Ima težak oblik raka pluća, a pre par dana mu zakazali neke preglede, snimanja i šta ti ja znam još, za kraj godine. I sam shvata da mu tada neće više trebati.

 

Od tada je prošlo neko vreme, a najave investicija su se nizale jedna za drugom. Prvo se krenulo sa 3 milijarde dolara podrške budžetu, po „niskim kamatnim stopama“. Fenomenalno, kažem ja sebi. Pa to će nam rešiti probleme i zatvoriti deficit u 2014. godini. Zatim, ulazak Al Dahre u poljoprivredu i investicije od par stotina miliona dolara. Uz to su najavljeni povoljni krediti za investicije u infrastrukturu za navodnjavanje.

 

Kao grom iz vedra neba, pojaviše se najave o investiciji Mubadale u fabriku čipova. Posao vredan oko 4 milijarde dolara. Javljeno je odmah da Arapi već traže 1.000 IT stručnjaka, pa su neki dekani tehničkih fakulteta požurili da kažu kako su već kontaktirani i kako „rade na tome“. Potpisan je tom prilikom, navodno, i sporazum o isporuci naoružanja u vrednosti od 200 miliona evra, a najavljeni su zajednički projekti u oblasti naoružanja i avio industrije. Da ne zaboravim Er Srbiju, ali o njoj ne mogu mnogo šta da kažem, jer nisam video ugovor. Mada čujem da ga nisu videli ni neki ministri.

 

Kao šlag na torti, projekat koji će promeniti sliku glavnog grada, Beograd na vodi. Investicija vredna preko 4 milijarde evra koja će uposliti veliki deo naše posrnule građevinske industrije i Beograd učiniti centrom Jugoistočne Evrope. Ima još nekih, sitnijih projekata, poput kargo centra i dr, ali oprostićete mi ako nisam baš sve zapamtio. Ako sve to saberemo, dolazi se do najave investicija od preko 10 milijardi evra. Svaka čast, pomislih, te investicije bi rešile najveći deo ekonomskih problema Srbije.

 

Najave su tu, samo da se ostvare. U međuvremenu, dobili smo dva kredita, renoviranu zgradu u Beogradu, jedan kružni tok, makete, bilborde… Pa malo li je? Malo, tvrdim ja. Dok oni gube vreme putujući autobusom do Niša i slikaju se sa maketama, privreda Srbije davi se u nelikvidnosti i dugovima, a deficit budžeta i javni dug očešaše nebo. Malo brže to gospodo, poterajte te investicije. Sve su dobre, sve podržavam, ali samo da se dese. Ni ovaj kredit nije vam baš najpovoljniji, ako dozvolite da malo zakeram. Povoljniji od njega su svi krediti od Svetske banke, EIB, CEB, MMF, EU, i svi oni za koje se sećam da sam ih lično pregovarao i parafirao. Nije sad to toliko bitno. Nisu nepovoljni ni ovi vaši krediti, ali zapamtite da krediti nisu investicije!

 

I tako, dok čekamo da se investicije realizuju, vrti mi se po glavi priča komšije sa početka teksta. Znam ja da su investicije bitne i da smo zbog njih spremni svašta da uradimo (čak i da promenimo metodologiju obračuna kako bi, berem na papiru, one bile malo veće). Samo se nadam da ćemo preživeti dok iste ne stignu. Jer postaje sve teže i teže. I nadam se da će onaj moj prijatelj sa početka teksta dočekati svoj zakazani pregled kod lekara, kako bi mi rekao da (ni)je bio u pravu. Mada sumnjam da će(mo) dočekati.

Pregled fiskalnih rezultata u prvoj polovini 2014. godine

Javni dug je u prvih šest meseci porastao za 520 miliona evra. U poređenju sa prethodnom godinom, to je sporiji trend. Međutim, kada se na to doda obaveza preuzimanja duga bivšeg JAT-a (koja još uvek nije realizovana) i krediti UAE za budžet i poljoprivredu (ratifikovano, a ne povučeno), taj rast je mnogo veći (oko 1,5 milijarde evra). Prema sadašnjem budžetu za 2014. godinu potrebno je još oko 2,5 milijarde evra dodatnog zaduženja kako bi se pokrili svi rashodi i izmirile obaveze po osnovu kredita. Ukoliko ne bude bilo oštrog rebalansa, verovatno i više. Prema proceni Fiskalnog saveta, 2014. godinu bi, ukoliko nastavimo istim tempom, mogli da završimo sa javnim dugom od oko 70% BDP.

 

Deficit nastavlja da raste. U prvih šest meseci ove godine deficit je za oko jednu četvrtinu veći u odnosu na isti period prethodne godine. Republički deficit je u junu bio 116,65 milijardi dinara. U junu mesecu je deficit bio manji u odnosu na jun 2013. godine za 50%, ali treba videti da li će se taj trend nastaviti i u narednim mesecima. Procene su da će deficit do kraja godine biti dosta veći od projektovanog.

 

Prihodi budžeta su u prvih šest meseci porasli nominalno za 6,7%, a poreski prihodi 5,5%. Međutim, gotovo čitav rast prihoda posledica je drastičnog rasta stope poreza na dobit (u realnom iznosu skoro 3 puta) i rasta dobiti nekih javnih preduzeća (Telekom). Prihodi po osnovu poreza na dobit porasli su tri puta. u junu mesecu. Prihodi po osnovu PDV i akciza su nominalno porasli, ali realno (uključujući inflaciju) su na nuli. Mada je jun mesec bio nešto bolji u odnosu na prvih pet meseci, opšti rezultat i dalje pokazuje trend realnog pada najvećih poreskih prihoda.

 

Rashodi nastavljaju da rastu uprkos najavljenim merama štednje. Ukupni izdaci budžeta su porasli u

prvih šest meseci za 9,3% u odnosu na isti period prošle godine. Najviše rastu rashodi za otplatu kamata, čak 40%, i dostižu nivo od čak 12,2% svih tekućih rashoda. Takođe, povećane su subvencije i budžetske pozajmice (kvazi subvencije) za trećinu. Veliki rast subvencija rezultat je odlaganja završetka procesa restrukturiranja državnih preduzeća i sve težeg položaja u kojima se ista nalaze (naročito Sartid).

Ko sve u Srbiji ne plaća porez?

Do skoro nije bilo moguće dati jednostavan odgovor na pitanje ko sve u Srbiji ne plaća obaveze prema državi. Međutim, u prethodnih nekoliko godina, počelo se sa objavljivanjem podataka o poreskim dužnicima, što je već neki pomak. Iako taj spisak ima svojih nedostataka (npr. ne vidi se koliko je star neki dug, da li raste ili opada i sl.) on nam daje dokaz o potpunom rasulu u srpskim javnim finansijama. Šta smo saznali?

Saznali smo da postoje „uspešni“ biznismeni čija preduzeća duguju milijarde dinara za poreze. Kako uspešni, pitaće neko, ako ne plaćaju porez? Tako lepo. Oni su među najbogatijim Srbima, baškare se u jahtama i privatnim avionima, imaju nekretnine svuda po svetu, normalno rade, a opet, duguju za porez. U nekoj uređenoj zemlji Evrope ili Amerike, ti ljudi bi bili među prvima na listi traženih kriminalaca, ali u Srbiji su „uspešni biznismeni“. I posle neka neko kaže da Srbija nije zemlja iz bajke.

Ipak, nisu samo oni poreski dužnici. Mislim, jesu na papiru, ali postoje još neke kategorije koje nisu na tom "papiru". Prvi na listi, su po meni muzičari. Dok se sportisti dovijaju i sele u poreske rajeve da ne bi platili porez, muzičari u Srbiji već žive u „poreskom raju“. Kada ste čuli da je bilo koji pevač u Srbiji platio 20% poreza posle održanog koncerta u zemlji ili inostranstvu? Ja nikad. Možda nisam dobro obavešten, ali pre da je Poreska uprava ta koja nije dobro obaveštena. Ili ih jednostavno baš briga. „Slađe“ im da zatvaraju preduzetničke radnje za 52 dinara viška u kasi. Slažem se da kod muzičara stvar često nije jednostrana i da ima onih koji bi verovatno platili porez, ali ne mogu da dobiju ugovor od poslodavca. Bez ugovora, ne mogu da plate porez. Ovakav problem bi onda morao da se reši na izvoru, kod poslodavca, ne kod izvođača.

Ni advokati nisu u mnogo „lošijem“ položaju. Oni, istina, plaćaju neki porez, paušalni, ali to je daleko od realnog poreza koji treba da plate. Iako u jednoj prosečnog advokatskoj kancelariji u Beogradu „dobar dan“ košta 10.000 din, nisam ih nešto viđao na listama obveznika godišnjeg poreza na dohodak. Slažem se da je paušalni porez u ove godine značajno povećan, slažem se da će to verovatno ubiti male advokate, ali zato ovi veliki i dalje srećno trljaju ruke. Lično mislim da je tema (ne)uvođenja fiskalnih kasa advokatima, jedna od retkih tema oko koje se vrlo lako dogovore i vlast i opozicija. Eh, da je i za druge stvari tako sad bismo bili Švajcarska. U sličnoj situaciji su i privatni lekari, stomatolozi i svi oni koji paušalno plaćaju porez, a realno je pretpostaviti da ostvaruju visoke prihode.

Pored navedenih kategorija, postoji jedan segment u kome se samo u Beogradu godišnje okreće od 100 do 150 miliona evra, a ne plaća se porez. To je izdavanje stanova. Stanari plaćaju zakupnine koje su u proseku oko 250 evra mesečno i te pare idu direktno u džepove vlasnika, bez plaćanja poreza. Moram da priznam da je Mlađan Dinkić pre dve godine dobro identifikovao ovaj problem i probao da ga reši kroz porez na imovinu, ali mu vladajuća koalicija (SNS i SPS) nije dala da to sprovede. Ova pojava postoji svuda u Srbiji, ali je u Beogradu najmasovnija i najviše se para okreće.

Sledeći segment velikih neplatiša državnih obaveza su fizička i pravna lica koja ne plaćaju svoje obaveze prema javnim i komunalnim preduzećima. Ne vidim zašto Infostan ili EPS, na primer, ne bi kvartalno objavljivali liste svojih najvećih dužnika. Samo s vremena na vreme saznamo za ovu pojavu kada čujemo da su neki dugovi otpisani, ali ko duguje i koliko, nikada ne saznamo. Jedino što nam posle takve vesti ostaje je gorak ukus saznanja da smo budale mi što redovno plaćamo komunalije, jer neplatišama na kraju otpišu deo duga, a za ostatak dobiju popust ako plate. Pa ko je ovde lud?

Siguran sam da sam nekog izostavio sa ovog spiska. Međutim, cilj i nije bio da ih sve identifikujem, već da ukažem na probleme koji postoje u obuhvatu fiskalnog sistema i negativnim posledicama toga. Prva negativna posledica su manji poreski prihodi od onih koji su realno mogući. Manji prihodi povlače za sobom rast poreza, koji ponovo udaraju samo na one obveznike koje plaćaju iste. Kada rast poreza ne može da nadoknadi gubitke u budžetu (što se desilo u zadnje dve godine), ide se na smanjenje rashoda. Tako dolazimo do smanjenja plata i penzija koje se najavljuje na jesen. Udri po sirotinji kad ne možeš već po ovima koji ne plaćaju porez.

Druga velika negativna posledica je podsticanje sive ekonomije. Velika količina gotovog novca kruži paralelnim (nelegalnim) monetarnim kanalima kroz sistem. Ti tokovi se nigde ne evidentiraju niti se na iste plaća porez. Stanarinu koju neka osoba „A“ plati u kešu, stanodavac potroši da plati advokatu spor, opet u kešu. Advokat ode kod zubara i plati uslugu u kešu, a zubar ode na pijacu i kupi kućnu hemiju koju je osoba „A“ donela ne plativši porez, iz mađarske. Osoba „A“ ponovo sa tim gotovim novcem plati stan i tako u krug. Država gubi na porezima, a mi na lošim javnim uslugama jer nema dovoljno para da budu bolje. A kakve li će tek biti kad im smanje platu na jesen?

Istine i zablude o rashodima budžeta: Na šta država troši?

Ako ste ministar finansija i morate da smanjite deficit, a u startu znate da niste spremni da naplatite više poreza, reformišete poresku upravu i da se izborite sa sivom ekonomijom (bar ne onom krupnom), jedina opcija koja vam preostaje je smanjenje rashoda. Ali šta svaki ministar finansija mora da zna pre nego što se upusti u takvu avanturu?

 

Rashodi konsolidovanog budžeta Srbije, koga čine pored budžeta RS još i budžeti lokalnih samouprava, AP Vojvodine i fondova obaveznog osiguranja (PIO i RFZO) su oko 1.700 milijardi dinara. Najviše otpada za rashode za plate i penzije, oko 55%. Kad se tu dodaju drugi izdaci za socijalnu zaštitu, dolazimo do računice da se gotovo 70% budžeta direktno transferiše stanovništvu. Ostaje dakle još 30% budžeta za „ostale“ namene.

 

Od toga „ostalog“ najveći su rashodi za kupovinu roba i usluga (oko 14%). To su u stvari materijalni troškovi države. Ovi rashodi su u zadnjih nekoliko godina više puta smanjivani i dostigli su rekordno nizak nivo. Dalje smanjenje ovih rashoda je moguće, ali ako ih previše smanji, gorepomenuti ministar će morati da nosi sapun i toalet papir od kuće.

Budžetski rashod koji rapidno raste je otplata kamata. Sa rekordno niskih 1,3% u 2008. godini, ovi rashodi su porasli na čak 8% od ukupnih rashoda. Dakle, dok je narod u Srbiji sve siromašniji, država za njihove potrebe izdvaja isto koliko i za plaćanje visokih kamata finansijskim špekulantima. Tužno, ali istinito. Međutim, ministar finansija mora nekako da finansira rastući budžetski deficit, pa zato žmuri i trpi dok špekulanti zadovoljno trljaju ruke.

Učešće subvencija u ukupnim rashodima države je veoma malo. Ove godine svega oko 4,8% u poređenju sa 8,5% u 2006. godini. Ovome treba dodati takozvane budžetske kredite, koji su po meni takođe subvencija. To je kada Republika Srbija iz budžeta da „pozajmicu“ Sartidu ili nekom drugom državnom preduzeću (obično gubitašu), ali u startu zna da ta pozajmica neće biti vraćena. Oni su još oko 1,5% ukupnih rashoda. Sve ukupno posmatrano, postoji prostor za smanjenje subvencija (pogotovu ovih budžetskih kredita), ali je on relativno mali. Kod subvencija po meni postoji drugi problem, a to je neracionalno korišćenje. Ali to je već druga tema.

Konačno, dolazimo do kapitalnih rashoda koji su svega oko 4% ukupnih rashoda i konstantno padaju. Samo dve godine ranije, kapitalni rashodi su imali duplo veće učešće u ukupnim rashodima, ali je poznato da se najčešće, kada je to potrebno, štedi na ovim rashodima.

Shvativši sve ovo, naš ministar finansija je uvideo da jedino smanjenjem velikih rashodnih stavki može da ispuni svoj cilj: da smanji deficit bez da bilo šta dugo reformiše u fiskalnom sistemu. Samo još ostaje da se izračuna šta su prateći ekonomski efekti smanjenja plata i penzija. O političkim i socijalnim efektima bolje da ne govorim.

Porezi sve veći, a poreski prihodi padaju

Ovih dana sve su učestalije najave smanjenja plata i penzija kako bi se smanjio deficit budžeta koji rapidno raste. Stiče se utisak da je za veliki rast deficita u 2014. godini kriv rast rashoda. Istina, nije da nije u potpunost kriv, ali da li je najveći krivac, to je veliko pitanje.

 

Početkom 2013. godine povećana je stopa PDV sa 18% na 20% (dakle oko 11%). Projekcija je tada bila da će se po ovom osnovu dobiti dodatnih 34 milijarde dinara. U isto vreme povećane su gotovo sve akcize (10-15%), porez na dobit (sa 10% na 15%) i porez na dohodak (sa 10% na 15%). Ukupno je procenjeno da će se dobiti oko 78 milijardi dinara od svih tih povećanja. Međutim, epilog je potpuno drugačiji. Poreski prihodi u 2013. godini su bili manji za čak 114 milijardi dinara (oko 1,1 milijarda evra) u odnosu na one koji su bili projektovani Zakonom o budžetu. Sećam se dobro da je krajem 2012. godine Fiskalni savet upozoravao da su prihodi nerealno visoki, ali Mlađan Dinkić je prosto morao da „zatvori“ budžet. Siguran sam da ni u jednoj uređenoj državi, družina koja je promašila procenu poreskih prihoda za preko 15%, ne bi mogla više da se bavi tim poslom. Istina, već u julu je urađen novi budžet sa novom procenom poreskih prihoda, koja je sada podbacila „svega“ oko 40 milijardi dinara, ali to po meni ne umanjuje prethodni zaključak. Neozbiljno, neodgovorno i pomalo bahato.

 

Ministar je sredinom 2013. godine smenjen i doveden novi. Novi Ministar finansija je kao prvi korak uradio isto što i njegov prethodnik. Povećao je poreze. Tako je niža stopa PDV povećana sa 8% na 10%, a jednim delom i na 20%. Po tom osnovu je projektovan rast prihoda za 21,4 milijarde dinara. Povećane su i akcize na naftne derivate, a projektovan je i rast poreskih prihoda po osnovu borbe protiv sive ekonomije. Dodatno, ukinuti su neki poreski krediti investitorima čime je efektivna stopa poreza na dobit povećana za oko 50%. Međutim, prema mojoj proceni, u prvih šest meseci podbačaj na strani prihoda je oko 35 milijardi dinara, a do kraja godine će on biti bar još toliki. Dakle, oko 70 milijardi dinara manje po osnovu prihoda. Dakle, porezi rastu, a poreski prihodi opadaju. Pošto je Ministar finansija podneo ostavku nemam koga ni da okrivim za to. Novi ministar će verovatno reći "Ja ne znam, pitajte ove pre mene".

Da kratko rezimiram. Ove godine će deficit budžeta biti mnogo veći nego što je to projektovano i za to je glavni „krivac“ veliki pad prihoda budžeta. Ako je to tačno, a jeste, zašto onda samo smanjujemo rashode? Odgovor je jednostavan. Uvek je lakše rešavati posledicu nego uzrok. Ili barem deluje da je lakše. Na kraju se ispostavi da uzrok nastavi da postoji i pre ili kasnije ponovo dođe do velikih posledica. A zašto onda svi ekonomisti podržavaju nešto što nije rešenje. Pa verovatno zato što ne veruju Vladi da će sprovesti bilo koju dugoročniju meru, već traže rešenja koja će odmah dati uštede. Tako dolazimo do pomenutog smanjenja plata i penzija koje će se verovatno desiti na jesen. Do tada će nas ubeđivati da je to za naše dobro. Od kada je „naše“ i „njihovo“ ista stvar?

Iznenadni investicioni bum u Srbiji

Pre dva dana Srbija je doživela ogroman „investicioni bum“. Neočekivano, efikasnom akcijom statističkih eksperata „pronađene“ su investicije od oko 300 miliona evra. Ta činjenica nas je dovela do čak pola milijardi investicija za samo pet meseci ove godine. Skidam kapu. To u stvari potvrđuje čaršijske priče koje sam odavno čuo, ali nekako nisam verovao, da investicija ima svuda, ispod svakog kamena. Samo ih nije lako naći. Zato valjda i postoji Narodna banka Srbije čijem budnom oku nikad ništa ne promakne. Pošto znam da monetarnu politiku ne vodi, konačno nađoh i svrhu njenog postojanja.

Da krenemo iz početka. Pre dva dana (sredina jula) usvojena je nova metodologija obračuna platnog bilansa, prema standardima MMF,kako piše na sajtu NBS. To pozdravljam. Srbija ima veliki problem sa statističkim izveštavanjem i svaki pomak ka usvajanju standarda je korak napred. Novi Platni bilans je detaljniji, pregledniji, informativniji. Ali sam takođe primetio da su SDI oko 375 miliona evra u prva četiri meseca. Bilo mi je nešto čudno, pa otvorim prethodni Platni bilans, koji sam ranije skinuo sa sajta NBS, a rađen po staroj metodologiji. Tamo lepo stoji u istom periodu jedva 200 miliona evra investicija. Probam da nađem na sajtu poseban fajl gde se prate investicije mesečno po zemljama odakle dolaze i po sektorima u koje su otišle, ali nema ga više. Kažem sebi da se to verovatno tek radi, zatvorim sajt i odem dalje.

Sve to ne bi bilo toliko čudno da juče ne pročitam izjavu Guvernera NBS da su investicije u prvih pet meseci ove godine oko 500 miliona evra. Shvatim da nije greška, nije metodološki propust, nego su stvarno stručnjaci za statistiku i platni bilans „pronašli“ investicije koje su nekako nestale u međuvremenu. Sakrile se. I to nije ništa čudno niti novo. Pre samo nekoliko meseci, sada već bivši ministar finansija Lazar Krstić, objasnio nam je na isti način porast broja zaposlenih u javnom sektoru. Rekao je tada da su ti zaposleni već bili tu, samo su ih oni tek sada "pronašli". Pa kad mogu da pronađu zaposlene, kažem ja sebi, što ne mogu po istoj logici da nađu i investicije.

Moje oduševljenje je bilo još veće kada sam video da su „pronašli“ dodatnih oko 500 miliona evra investicija u 2013. godini i oko 400 miliona evra u 2012. godini. Za 2011. godinu nema podatka, nisu ni tražili, verovatno. Da jesu, verujem da bi po istoj toj logici pronašli bar još 2 milijarde investicija u toj godini. Pa zar to nije pravi investicioni bum koji se u Srbiji desio u samo jednom danu? Prosto neverovatno.

Na kraju, kao u bajci o „Grdani“, neverovatne stvari postaju verovatne, zloće postaju dobrice, a svi srećni i zadovoljni. Guverner srećan jer ponosno može da kaže da će investicije dostići projektovanu cifru od milijardu evra ove godine. Vlada srećna jer može da odahne pošto će sad moći da „dokumentuje“ građanima kako će te investicije da otvore nova radna mesta, smanje deficit i javni dug. A i mi treba da budemo srećni, jer konačno možemo da poredimo naš platni bilans sa ostatkom sveta. Pa malo li je? Meni se pored svega toga u glavi vrti scena, koja podseća na film Tesna koža, u kojoj Branko Hinić (šef statistike NBS) ulazi u kabinet guvernera i kaže: "Jorgovanka, pronađene su naše investicije".

Postoji li u Srbiji socijalna politika?

Kad god čujem reči „socijalna politika Srbije“ bude mi loše jer znam dobro da od Gordane Matković (Vlada Zorana Đinđića) u Srbiji ne postoji adekvatna socijalna politika. Postoje samo „budžetska sredstva koja se dele po nekim kriterijumima“. Ali to je uglavnom daleko od pojma socijalna politika i kao takvo nije vredno komentara. Socijalnu politiku su u proteklih desetak godina, da se podsetimo, kreirali Slobodan Lalović (Vlada Vojislava Koštunice), Rasim Ljajić (Vlada Vojislava Koštunice i Mirka Cvetkovića) i Jovan Krkobabić (Vlada Ivice Dačića). I svi oni su imenom i prezimenom odgovorni, zajedno sa Vladama čiji su članovi bili, za vođenje loše socijalne politike u Srbiji.

Nikada mi neće biti jasno kako neko može da pomisli da uopšte može da planira i vodi socijalnu politiku ako prvo ne zna precizno ko su korisnici usluga te politike. Da li je osoba od 83. godine, koja ima 10.000 dinara penziju mesečno, socijalni slučaj? Nije, ako znamo da živi u porodici koja je imućna tako da mu ta penzija dođe kao džeparac. A da li to zna država? Naravno da ne zna. I ta osoba, recimo, onda dobije takozvanu „13. penziju“ kao siromašan penzioner.
 

Sa druge strane, osoba istih godina, koja živi na periferiji Beograda i ima 16.000 dinara mesečnu penziju neće dobiti tu pomoć, iako možda od tih 16.000 dinara školuje unuka jer mu je sin ostao bez posla, a snaja ga nikada nije ni imala. Neće zato što je neki „genijalac“ postavio granicu za dobijanje 13. penzije na 15.000 dinara, ne uzimajući u obzir ostale činjenice i kriterijume. Eto, to je ukratko način kako se u Srbiji „vodi“socijalna politika. Čast izuzecima (MOP npr.), ali ima ih jako malo.
 

Kakve su posledice takve socijalne politike? Takvo (ne)vođenje socijalne politike, potpomognuto ekonomskom krizom, doprinelo je da stopa rizika od siromaštva 2013. godine dostigne rekordni nivo od 25%, dok je kod mladih to još više, čak 30%. Dakle, skoro trećina mladih je u realnom riziku da postane siromašno jer njihove porodice žive sa veoma niskim dohotkom! Tačnije, izdržava ih gorepomenuti penzioner sa 16.000 dinara mesečno. Visoka stopa rizika od siromaštva dovela je do toga da nejednakost u Srbiji bude najveća u Evropi. Nejednakost, merena kao odnos dohotka 20% stanovništva sa najvišim dohotkom i 80% stanovništva sa nižim dohotkom, trenutno iznosi 8,8. Poređenja radi, prosek u EU je 5, a najveća nejednakost je u Španiji i iznosi 7. Ova činjenica govori o dubini siromaštva u kome se građani u Srbiji trenutno nalaze.
 

Šta nam je onda činiti? Potrebno je pre svega promeniti zakone u oblasti socijalne zaštite kako bi se obezbedilo da socijalna pomoć dođe do najugroženijih. Nepoznavanje ko su tačno ugrožene grupe i pojedinci dovodi do toga da socijalna pomoć ne stigne do svih kojima je ona potrebna, dok je sa druge strane dobijaju oni kojima nije potrebna. Time se neefikasno alociraju ionako mala budžetska sredstva. Dva su koraka ključna.
 

Prvi korak je izmena regulative u pravcu obuhvatanja svih izvora prihoda prilikom izračunavanja da li je neka osoba socijalno ugrožena ili ne. Tu se pre svega osim dohotka (zarade, penzije i sl.)misli na ličnu imovinu i imovinu članova domaćinstva, materijalno stanje članova domaćinstva, druge vrste dohotka (prihodi od kapitala i sl.), štednja i dr. Da li je penzioner, koji živi u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu u stanu od 500.000evra, a ima penziju od 8.000 dinara mesečno, siromašan? Prema postojećim kriterijumima veoma je siromašan. Međutim, ukoliko ta osoba proda taj stan i kupi manji stan na Vračaru, može do kraja života da živi bolje nego većina građana Srbije. Dakle, nije siromašan. Njemu možda treba obezbediti neku drugu vrstu pomoći (pomoć u kući i sl.), ali to je već druga tema.
 

Drugi korak, koji mora da se sprovodi paralelno sa prvim, je bolje targetiranje socijalnih kategorija. To podrazumeva izradu socijalnih karti koje će precizno identifikovati i mapirati socijalno ugrožene grupe i pojedince i kakva vrsta pomoći im je potrebna. To nije veliki posao. U eri informacione tehnologije siguran sam da svi ti podaci već postoje u nekim bazama, ali samo neko treba da sedne i da to poveže. Taj neko se, izgleda mi, još nije zaposlio u državnoj upravi. Tek kada imamo jasne kriterijume i kada identifikujemo imenom i prezimenom socijalne kategorije, možemo da kreiramo adekvatnu socijalnu politiku.

 

U međuvremenu, dok mi pričamo istu, davno poznatu priču o reformi socijalne politike, neka četvoročlana porodica broji dane do dedine penzije kako bi platila struju i komunalije. Istovremeno, neki advokat upravo vadi potvrdu o svojim niskim (prijavljenim) prihodima kako bi njegovo dete dobilo vrtić po subvencionisanoj ceni. Jer zašto ne bi iskoristio blagodeti raskalašnog socijalnog sistema kada mu država to po zakonu omogućava. U takvom sistemu, svi će na kraju biti „srećni“. Naravno, pod pretpostavkom da deda ne umre do sledeće penzije.

Četiri jahača fiskalne apokalipse

U prethodnih desetak godina vođena je fiskalna politika koja je kao rezultat imala rekordan rast javnog duga i jedan od najvećih fiskalnih deficit u Evropi. U velikom broju pogrešnih odluka, koje su na fiskalnom planu donošene u tom periodu, možemo izdvojiti neke koje su imale najveći finansijski "doprinos" ovako lošem stanju javnih finansija. Ja ih zovem „jahači fiskalne apokalipse“.

Prvi „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je nerealan rast plata i penzija u javnom sektoru. Naime, još 2004. godine, početkom vladavine Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića, došlo je do visokog rasta plata i penzija. Plata u javnom sektoru je u periodu do 2008. godine porasla 3,5 puta, a penzija oko 2,5 puta. Istovremeno, bez obzira na visoke stope rasta BDP, isti je porastao oko 1,9 puta. Dakle, očigledno je da se više trošilo nego što se zarađivalo. To je kao rezultat imalo rast rashoda za plate i penzije iz budžeta više od tri puta u 2008. u odnosu na 2003. godinu. Usled visokog privrednog rasta i visokih privatizacionih prihoda, koji su se delom koristili za rast plata i penzija, smatralo se da je ova putanja u skladu sa mogućnostima. A i bilo je politički popularno.

Posebno je zabrinjavajuće veoma visoko povećanje plata u junu 2006. i januaru 2007. godine koje je tadašnja Vlada Vojislava Koštunice uradila kako bi se „bolje pripremila“ za izbore. Prosečna plata u javnom sektoru je porasla tada za preko 30%! Nakon toga, Vlada Mirka Cvetkovića donosi odluku o povećanju penzija u 2008. i 2009. godini, kako bi se ispratio prethodni rast plata u javnom sektoru. Taj potez je, sećamo se, bio jedan od uslova koalicije okupljene oko SPS za ulazak u Vladu sa DS. Nerealan rast budžetskih rashoda za plate i penzije je za kratko zaustavljen 2009. i 2010. godine, kada su iste „zamrznute“. Međutim, nakon toga se rast nastavlja i traje do današnjih dana. Od 2004. do danas, izdvajanja za plate iz budžeta godišnje rastu u proseku za po 28 milijardi dinara, a za penzije za po 39 milijardi dinara, pri čemu je taj rast u proseku nešto veći u periodu do 2007. godine. Prema proceni, u periodu od deset godina, taj rast je bio veći od realno mogućeg rasta za skoro 300 milijardi dinara (oko 3 milijarde evra). Drugim rečima, potrošeno je preko 3 milijarde evra više iz budžeta za plate i penzije nego što su to bile realne fiskalne mogućnosti.

Drugi „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je Nacionalni investicioni plan. Tokom 2006. godine, tadašnja Vlada donosi odluku o započinjanju projekta Nacionalnog investicionog plana i raspodeli oko 1,6 milijardi evra kroz taj program. Obrazloženje tadašnjeg ministra finansija u Vladi Vojislava Koštunice, Mlađana Dinkića, je bilo da Srbija ima suficit i da ga treba potrošiti na investicije. Taj „suficit“ kako ga je Dinkić tada nazivao, u stvari je ono što je ostalo iz procesa privatizacije kad su se namirila sva gladna usta (poverioci oko 244 miliona evra, konsultanti i provizije čak 90 miliona evra, kursne razlike oko 14 miliona evra i dr.). Jednostavno rečeno, para je bilo na računu države i tražio se način kako da se te pare potroše jer se mandat Vlade završavao. Što reče onaj u „Maratoncima“, želeli su da vide koji je njihov deo zasluge za tako „dobru zaradu“. I tako je stvoren čuveni NIP.

Kroz NIP je od 2006. do 2012. godine, kada je on uslovno rečeno prekinut, potrošeno prema proceni oko 3 milijarde evra. Izvor tih sredstava su pored privatizacionih prihoda bili i krediti, ali i budžetska sredstva. Postavlja se pitanje kakav je rezultat imao NIP. U odgovoru na to pitanje, pozivam vas da se prisetite bar tri velika projekta koja su finansirana iz NIP-a. Pored čuvenih skijaških gondola na Kopaoniku (za koje sam siguran da je i privatni kapital bio zainteresovan, te nije bilo razloga da država u to investira) ja ću vam reći da je izgrađeno na desetine sportskih terena i školskih sala u mestima gde gotovo da nema đaka. Jednom rečju, pare su gotovo u potpunosti bačene bez ikakvog velikog i opipljivog rezultata kakav se očekuje od ovakvog projekta. Ipak, nisu baš „bez veze“ bačene pare.

Ekonomski posmatrano, rezultata nije bilo, ili su oni zanemarljivi. Politički posmatrano rezultat za određene političke partije je bio značajan. Ta sredstva su u velikoj meri iskorišćena u političke svrhe, za gradnju seoskih puteva, domova kulture, seoskih škola i dr. Da se razumemo, i to je možda potrebno, ali projekat ovog obima je morao da se skoncentriše na nacionalnu infrastrukturu. Koridor 10, na primer. O parama koje su završile u nečijim džepovima u tom procesu teško je argumentovano govoriti, pa ću to ovog puta preskočiti. Složićete se da je i toga verovatno bilo. Ukratko, sredstva su potrošena neproduktivno, a istovremeno su stvorena fiskalna očekivanja, povećani rashodi budžeta i potrošene rezerve. Da ne bude zabune, sve Vlade od 2006-2012. nisu bile preterano „gadljive“ na NIP, pa stoga snose i svoj deo odgovornosti.

Treći „jahač fiskalne apokalipse“ Srbije je izmena načina finansiranja lokalnih samouprava. Naime, 2007. je donet Zakon o finansiranju lokalne samouprave koji je postavio solidne osnove za održivo finansiranje lokalnog nivoa vlasti. Međutim, već 2009. godine počinje degradacija tog sistema kada se pod uticajem krize, lokalnim samoupravama nezakonito zakida jedan deo sredstava. Nakon toga, 2011. godine sistem finansiranja ustanovljen 2007. godine bukvalno se preko kolena menja, opet iz političkih razloga. U jeku priče o decentralizaciji i regionalizaciji, pod pritiskom Mlađana Dinkića, menja se Zakon u delu koji se tiče raspodele poreza na zarade zaposlenih. Iako je veći deo Vlade, uključujući samog premijera Cvetkovića i ministarku finansija Dijanu Dragutinović, bio protiv ove izmene, ona je ipak usvojena. Izmenama zakona iz 2011. godine značajna sredstva koja su do tada išla u centralni budžet preusmerena su u budžete lokalnih samouprava.

Cela ta stvar ne bi ni bila tako loša da su sa preusmeravanjem budžetskih sredstava preusmerene i obaveze. Taj deo je izostao iz prostog razloga jer se već početkom 2012. godine išlo na izbore i sistem je ostavljen nedorečen. Većina lokalnih samouprava je, našavši se odjednom sa značajnim budžetskim sredstvima, ta sredstva iskoristila za rast zaposlenosti u državnoj administraciji i rast zarada iste (ovo sam svojevremeno i ekonometrijski dokazao u svom doktoratu, pa ne bih sada posebno da obrazlažem). Sa druge strane, obaveze su ostale (održavanje puteva, na primer) i Ministarstvo finansija je moralo da izdvoji dodatna sredstva u budžetu za 2012. da bi iste pokrila. I tako je istovremeno centralni budžet ostao bez para, sa obavezama koje je do tada imao, a lokalna vlast je te iste pare neproduktivno potrošila. Procena je da je po ovom osnovu do danas gubitak budžeta preko 80 milijardi dinara ili oko 750 miliona evra. Gubici bi bili mnogo veći da Dinkić, postavši Ministar finansija, nije 2013. godine uzeo deo tih prihoda lokalnim samoupravama kroz smanjenje poreza na zaradu zaposlenih za 2 procentna poena.

Na kraju, kao i u biblijskoj priči o jahačima apokalipse, četvrti „jahač fiskalne apokalipse“ se jedini može precizno imenovati. To je bankrot. On dolazi kao posledica i poentira efekte prethodna tri jahača (ko ne zna originalnu priču o jahačima apokalipse preporučujem da pročita). Ukupan efekat prethodna tri „jahača“ je oko 7 milijardi evra, oko petine godišnjeg BDP-a ili oko trećine našeg javnog duga. I svakim danom nastavlja da raste, dok četvrti jahač polako ali sigurno stiže.

Обећање лудом радовање

Током изборних кампања свашта се обећа, али се на жалост углавном ништа од тога не испуни. И тако је од почетка вишестраначког система у Србији. Готово без разлике. Како не би заборавили шта је све постојећа владајућа гарнитура обећала пре две године, направио сам пре неког времена један мали преглед. Тек да се не заборави. И да се разумемо, нису ни бивше Владе биле много боље што се тиче релације обећања-реализација, али су ваљда зато и "бивше".  

Област	Обећано 2012. током кампање у "Белој књизи" СНС	"Реализовано" до сада
Државна админ.	Реформом државне администрације повећати њену ефикасност,смањити трошкове привреди и пореским обвезницима и обезбедити професионализам у сервисирању потреба грађана и привреде	У претходне две године запослено је неколико десетина хиљада партијских кадрова у државној администрацији која је постала још тромија, неефикасна и велики терет привреди и грађанима
Јавна предузећа	Структурне реформе јавног сектора, јавних предузећа, промене управљачке структуре и развој професионалног менаџмента, политичка дефеудализација и борба против политичке употребе и злоупотребе ЈП	Управљање јавним предузећима преузели су нестручни партијски кадрови са веома ниским квалификацијама и трагичним последицама по грађане и јавни сектор
Привреда	Развојем и подстицањем малих и средњих предузећа, повећаће се запосленост, привредни раст, извоз и стандард грађана	Подстицаји за инвестиције и подршку привреди су стопирани, запосленост се смањила, а по први пут од 2000. године стандард грађана је пао
Јавне финансије	Одговорно управљање јавним финансијама и развојно коришћење новца пореских обвезника.	У претходне две године Србија је имала највећи дефицит буџета у задњих 25 година (у просеку преко 7% БДП). Ове године ће он бити највиши у Европи, према процени скоро 9% БДП
Инфраструктура	СНС ће водити политику стабилности, равнотеже, улагања у капиталне и инфраструктурне инвестиције. Обећане су инвестиције око 10 милијарди евра годишње	Инвестиције су у 2012. до данас биле око 1млрд евра (око 350 млрд евра годишње у просеку), док су само у последњој години претходне Владе оне биле око 2 милијарде
Јавни дуг	Одговорно управљање јавним дугом.	Јавни дуг ће до краја 2014. достићи 70% БДП. Влада се за две године задужила преко 5 милијарди евра
Стандард становништва	Социјална сигурност, равноправност и солидарност, основне вредности социјалне државе	Стандард становништва је пао за преко 10% у претходне две године, а зараде и пензије су по први пут реално мање у односу на претходне године. Најављује се смањење плата и пензија
Порези	Постојећи фискални систем се руководи сигурним приходима и лакшом наплатом пореза чиме се више опорезује сиромашни слој грађана и друштва. То мора да се мења.	Порези су више пута подизани, укључујући ПДВ на основне животне намирнице што је директан удар на најсиромашније грађане. Опак, порески приходи су реално на истом нивоу као и пре раста пореза што говори о паду промета и стандарда грађана
Енергетика	Развој енергетике и обновљивих извора енергије	Једина инвестиција у обновљиве изворе енергије завршена је тужбом инвеститора према држави и међународном арбитражом. Инвестиција нема
Образовање и наука	Повећати улагања у образовање, науку,истраживачки рад и фундаментална научна истраживања	Инвестиције у образовање и науку су значајно смањене, а сви пројекти, укључујући оне који се финансирају из средстава међународних финансијских институција су заустављени
Здравство	Здравствена заштита пре свега мора бити доступна свима, сваком грађанину у Србији. Она мора бити квалитетна и ефикасна	Здравствена заштита је на најлошијем нивоу од 2000. године. Инвестиције су потпуно заустављене, паре из РФЗО пребачене у ПИО фонд, а увођењем солидарног пореза оборен је стандард лекара
Сиромаштво	Смањење сиромаштва и постепени раст благостања становништва.	Ризик од сиромаштва је достигао рекордну вредност од 25%, а код младих чак 30%
Природни ресурси	Оптимално коришћење природних ресурса и изградња и доношење развојно-стратегије привредног развоја	Никаква стратегија није донета, а ресурси се додељују ван тендера и на несистемски и неекономичан начин
Сива економија	Борба против сиве и црне економије и рада на црно	Неформална запосленост је повећана за око 5%, док сива економија цвета
Пољопривреда	Инвестиције у пољопривреду као кључну грану привреде	Субвенције за пољопривреду су по први пут буџетом за 2014. годину номинално смањене у односу на претходну годину, извоз ове гране је смањен, а Влада врши незакониту приватизацију пољопривредног земљишта. Инвестиција нема
Грађевинарство	Грађевинарство постављено као један од приоритета економске политике	Лошим мерама економске политике грађевинарство је у паду од близу 30% годишње